Jutro ko jutro.
Ustala si i spremila kafu.
Neke ptice su cvrkutale,
deca su se igrala,
a nervozni vozači su trubili.
I ti si bila nervozna,
spremala si se za put.
Karta u jednom smeru
na komadu papira koji nešto daje
a nešto oduzima.
Pitao sam se i sam zašto ne psujem
i ne proklinjem dan,
ali već je sve toliko bilo prokleto
zbog svih sudbina,
nezavršenih snova,
otkazanih planova
i reči: “Biću zauvek tu”.
Na poslednjoj stanici
gledaćemo se kao i obično,
svet će mirisati
na koštunjavo voće,
a ja ću ti mahati.
Tiho ću reći:
“Postoji jedna sitnica
koju nećeš videti
kada budeš odlazila”.
Stajaću nasuprot tebe živ
i nasmejan
i pomalo mrtav.
Smrt ti tako nikada nije izgledala,
zato si i mislila
da je sve u redu.
Otišla si
jer ljudi su rođeni
da dolaze,
da odlaze,
da se rode
i da umru,
ali nisu ni svesni
da mogu mrtvi da žive.
Otišla si,
misleći da je sve u redu.
To je ono najgore.
Samo zato što ti smrt nije tako delovala.
Otišla si,
a ja sam ostao
mrtav da živim.