Autor: Nikola Dumitrašković

Život čini gomilu ničega
i gomilu svačega;
puno poznanstava,
ugašenih odnosa,
lepih i ružnih
dolazaka i odlazaka.

Život je sve ono što mislis da nije.
Danas ustaješ ranije,
sutra to bude kasnije.
Nikada ne možeš da imaš plan,
jer kiše iznenade
i iz vedra neba.
Dan bude siv,
a ti premoren sav.

Postojiš.
I jedan dan više ne postojiš.
Ništa ne bude važno,
ni želje za koje si se borio,
ni što ona više nije tu.
Tada je neko drugi
možda baš pored nje.
Postoji.
A sutra možda više neće.
Ni ona,
ni on.

Jednog dana nestaće sve
što ti poznaješ,
a živeće ono što nikada
upoznao nisi.
Slično tebi,
puno želja,
jer život je gomila
ničega i svačega;
puno poznanstava,
ugašenih odnosa,
lepih i ružnih
dolazaka i odlazaka.

Smak sveta se dogodio,
a da to niko nije primetio.
Ostao je samo polusvet
u većini
i njemu ne trebamo
mi ovakvi…
željni ljubavi,
istrajni u tome
da ne živimo
samo za one najosnovnije
i najprostije potrebe;
mi koji smo nekako
preživeli smak sveta.

Ostalo je samo čuđenje
u meni
i jedno pitanje:
“Da li smo kažnjeni
životom polusveta
ili smo preživeli
da bismo jednog dana
ponovo izgradili svet
koji nije mučan za gledanje
i strašan za življenje?”.

Dok se to pitam,
milujem ti kosu
i izvinjavam se
što ne mogu
makar na tren
da ti pokažem svet
u ovom polusvetu.

Jutro ko jutro.
Ustala si i spremila kafu.
Neke ptice su cvrkutale,
deca su se igrala,
a nervozni vozači su trubili.
I ti si bila nervozna,
spremala si se za put.
Karta u jednom smeru
na komadu papira koji nešto daje
a nešto oduzima.

Pitao sam se i sam zašto ne psujem
i ne proklinjem dan,
ali već je sve toliko bilo prokleto
zbog svih sudbina,
nezavršenih snova,
otkazanih planova
i reči: “Biću zauvek tu”.

Na poslednjoj stanici
gledaćemo se kao i obično,
svet će mirisati
na koštunjavo voće,
a ja ću ti mahati.

Tiho ću reći:
“Postoji jedna sitnica
koju nećeš videti
kada budeš odlazila”.

Stajaću nasuprot tebe živ
i nasmejan
i pomalo mrtav.
Smrt ti tako nikada nije izgledala,
zato si i mislila
da je sve u redu.

Otišla si
jer ljudi su rođeni
da dolaze,
da odlaze,
da se rode
i da umru,
ali nisu ni svesni
da mogu mrtvi da žive.

Otišla si,
misleći da je sve u redu.
To je ono najgore.
Samo zato što ti smrt nije tako delovala.
Otišla si,
a ja sam ostao
mrtav da živim.

Padali su mnogi
u njenim očima.
Padala bi i carstva
samo da ih je mogla videti,
ali živela je u eri
nekih svetlih gradova,
izgubljenih vrednosti,
sakrivenih vitezova
koje je bio strah što su živi.
Čekali su smrt,
radujući joj se.

Izgubljeno blago
skrivalo se iza njih
i tek nekome bi se prikazalo
kao sunce koje se krije
iza oblaka,
njenih mutnih sećanja
na sve ono što je mogla biti,
a nije zbog odluka,
ljubavi,
mašte
i dečje igre
u kasne sate.

Iza njih je živelo biće
koje najviše čezne
što više nije dete,
da može da slaže
i da se to na laganje ne oseti,
i da može da trči
za nečim što nikada stići neće
do kasnih sati
kada mora poći u krevet,
jer sutra će sa osmehom
trčati opet.
To zna.
To želi.

U njenim očima,
dok misli,
duga će opet izaći
da ukrasi svet
koji ja nisam,
zato što sam samo nemo stajao,
gledao u njene oči
i živeo
tamo gde sam jedino mogao.
U njenim očima.

Ti nikada nisi znala
kolika sam ja pijanica.
Proklet, žudim da
izgubim svest,
opijen nečime što ni ne razumem,
a opijao bih se
onim što najbolje znam.
Tvoje oči.
Usne.

Jedan greh sa smislom
u moru grehova bez smisla
bio bi pravo bogatstvo
za život koji živimo.
Ali život ne voli bogataše,
već one koji za bogatstvom čeznu
više nego da žive.
Zato pijem
ono što ne razumem,
da bih više čeznuo
za ljubavlju tvojom,
koju bih na iskap
sa ruke tvoje popio
čak iako bi me ubilo.