Autor: Nikola Dumitrašković

Da bih sa nekom osobom spavao,
potrebno je da doživim
mentalni orgazam
prouzrokovan rečima.

Zaljubio sam se u tebe
još u školi kada si rekla
da za tebe ne postoji ružan dan
dokle god imaš bojice.
Tada si crtala svoje sunce
i obasjala dana,
rekavši da ne razumeš ljude
koji su tužni
kada su bojice tako jeftine.

Kada sklopite oči
i pomislite na ljude koje volite
pojavi se misao:
“Molim te, neka budu dobro
jer sam i ja tada dobro”.
Tada otkrijete dve najbitnije stvari,
da volite i da poznajete
nekoga koga nikada niste videli,
čije ime ne znate,
a čija ljubav u vama živi.
Poznajete stvaraoca života
koji kada u vama vidi ljubav
koju vam je poklonio
za vas čini sve
kako nikada ne biste upoznali
onoga zbog koga se život mrzi.

Kada se ljubav dogodi,
mnogi ne primete,
ali u čoveku se probude
i sreća i nesreća, bes i radost,
i u zavisnosti koji osećaj
ih više hrani
takva i ljubav ispadne.
Po meri svog krojača,
gotovo uvek ludačka sa ulaganjem
samo u jedan osećaj
jer mali broj ljudi zna
da je za pravu ljubav potrebno
od svega po malo.

Tuga je zdrava
kada čovek sedne i suoči se
sa svojim mislima, strahovima i sećanjima.
A bolesna je kada pokuša
da izbegne taj susret.
Tada često radi neke gluposti,
umesto da se isplače kao čovek.
I zbog straha da ga neko ne nazove piz*om,
postane idiot.

I večito te životne borbe.
Stali bi da vidimo nešto lepo,
a moramo da krenemo
jer nas zove
nešto što lepoti nije ni blizu.
Tada krenemo i shvatimo
da novac nema nikakvu vrednost
jer njime ne možemo da kupimo
ono što volimo.