Posvađali su nas
sa planom,
tako da nikada
ne možemo da se pomirimo
jer su znali
da nam oprost nije jača strana.
Jugoslavija.
Autor: Nikola Dumitrašković
Držim te
tako što te ne držim.
Život je sloboda.
A imam te
zato što si tako izabrala
zbog svega onoga što nudim.
Svet boluje od toga
da sve mora da bude
nešto najlepše na svetu,
i u tom moranju
propusti se obična sreća.
Ona kojoj ništa nije potrebno…
Sem malo tišine
i par lepih reči.
Takvi su ljudi danas.
Od istine beže,
a u laž veruju.
Traže ljubav,
a mole Boga da je ne nađu,
jer za nju treba puno rada,
a najviše na sebi.
Zaborav
Strah me je
da me zaboraviš.
Kao da nikada nisam postojao,
ljubio tvoje usne,
spavao pored tebe,
disao sa tobom
vazduh koji ponekad
i danas prošapuće naša imena.
Strah me je
da tu gde postojim
sa mirom
više ne budem.
Pa i nemir bi mi došao
kao melem na ranu.
Samo da sam tu,
u tvom srcu.
Strah me je
da jednom ne dođe neko drugi
i ne proživi našu priču,
sa tobom
u neznanju
da sam te više od Boga voleo.
Bojana.
Reka
Reka.
I pored stojiš ti,
dok voda
peva svoju pesmu
koju niko ne razume.
Pričaš sebi u bradu
sve ono što meni nisi mogla.
Da odlaziš i ostavljaš me.
Nekom drugom vremenu.
Nekoj drugoj ženi.
Ali ne znaš
da mi je posle tebe
ispod časti da budem srećan.
Tuga je jedina opcija,
jer razume
da ukus divljeg voća
sa tvojih usana
ne može da zameni
nijedan drugi,
manje vredan,
ukus industrije laži.
Svako veče
poželim ti laku noć,
onako sam sa sobom.
Pokrijem se
i plačem
kao pravi muškarac
da ne vide ljudi,
jer danas je sramota
biti čovek,
pogotovo onaj koji voli.