Autor: Nikola Dumitrašković

Reka.
I pored stojiš ti,
dok voda
peva svoju pesmu
koju niko ne razume.
Pričaš sebi u bradu
sve ono što meni nisi mogla.
Da odlaziš i ostavljaš me.
Nekom drugom vremenu.
Nekoj drugoj ženi.
Ali ne znaš
da mi je posle tebe
ispod časti da budem srećan.
Tuga je jedina opcija,
jer razume
da ukus divljeg voća
sa tvojih usana
ne može da zameni
nijedan drugi,
manje vredan,
ukus industrije laži.

Svako veče
poželim ti laku noć,
onako sam sa sobom.
Pokrijem se
i plačem
kao pravi muškarac
da ne vide ljudi,
jer danas je sramota
biti čovek,
pogotovo onaj koji voli.

Od svih koraka u Beogradu,
ja vidim samo tvoje tragove
koji te odaju
i put kojim si otišla.
Smeše mi se
i pozivaju da krenem,
znajući da ne mogu,
samo kako bi mi ubili
i ono malo strpljenja,
sa željom da vide kako trčim
za tobom i vičem tvoje ime
na mestima gde te više nema.

Pogledam ih i blago udahnem,
ali ni vazduh mi bez tebe više ne miriše,
sunce ne sija.
Proleće je dok pada sneg šestog aprila.

Retki su ljudi
koji kao deca nisu voleli
da mirišu kafu,
pojedini su krali cigarete roditeljima
ili su na bilo koji drugi način
oponašali odrasle.
I sve mi je to prošlo mislima
dok sam te čekao da se vratiš
iz jednog malog mesta
da ispunim datu rečenicu
koju sam ti jednom
kao dečak koji miriše kafu rekao:
“Ljubićemo se
ti i ja
na ulici
jedne božićne večeri
dok umorni grad bude spavao”.