Autor: Nikola Dumitrašković

Bila je ružna u srednjoj školi. Svi su je zezali. Kada sam je video, deset godina kasnije, nisam je prepoznao. Ljudi su se oko nje okupljali, baš kao i u školi, samo ne da je zezaju, već da joj se udvaraju. Ona je izrasla u jednu prelepu ženu kojoj ljudi nisu mogli da odole. A ja sam to lako uspeo, kao što sam i u školi uspevao da je ne zezam. Bilo mi je drago da vidim kako život ume sve da vrati. Onda sam shvatio da je lepota namenjena svakome, samo u različitom periodu života. Oni su se lepo osećali dok su je zezali, a ona se sada lepo oseća dok gleda kako se zbog nje lome. Životna poenta je da svi imamo sve, ko god da smo. Tačka.

Često pogreše
kada me pogledaju u oči.
Nisam depresivan,
to je odlika halapljivih ljudi
koji su nesrećni zato što
nemaju ono što žele.
Ja sam tužan
jer živim u svetu depresivnih ljudi
koji bi bili srećni
kada bi im bilo pruženo,
umesto da živim u svetu
koji je srećan bez ikakvog razloga.
Ono što oni žele su,
u većini slučajeva,
gluposti.

Ljubavi,
preruši male dečake
u svojoj glavi u vilenjake
i svaki će ti ispuniti
jednu želju.
Ako te neko pita,
reci mu da je zbog čarolije,
a ako ti se bude nasmejao
i ti se smej ludački
da pobegne od tebe,
jer on nije ni za caroliju
ni za vilenjake.
Tako prost
i bez mašte.

Istina je kada kažu
da sam čovek bez duše.
Ali niko od njih ne zna
da je ona otišla za njom
onda kada je ona odlučila
da me napusti zauvek.

Takvi su ljudi danas.
Od istine beže,
a u laž veruju.
Traže ljubav,
a mole Boga da je ne nađu,
jer za nju treba puno rada,
a najviše na sebi.