Autor: Nikola Dumitrašković

Pomislim s vremena na vreme na ono naše drvo u koje sam urezao naša imena. Ono nosi ljubav koju smo mi odbacili. Sećam se da je zasuzilo kao da plače kada sam ga isekao. Danas, posle svega, verujem da je znalo da ljudi i njihova ljubav ne traju dugo i da je zato plakalo. Danas, kada plačem ja.

Oprosti mi

Ceo svet stane
u jednu sobu
kada je čovek tužan.
U njoj nema ničega živog,
sem sećanja
na život pre nje.

Kroz prozor,
čuje se igra dece,
koja nedostajanje
ne poznaju u ovom obliku,
i ako Bog da,
nikada neće upoznati.
Ali, nažalost…
čak se ni on to ne pita.
Svakoga u životu
čeka jedna osoba
obojenog imena.

Hoću da joj kažem,
ali za to vremena
i prilike nema.
Sedim i molim se
da mi oprosti
prostakluke moje,
jer od bola svog
njenu dobrotu nisam video.

Ti si

Nisam ti rekao…
Ti si moje sunce
na početku
i kraju dana.
Mesečina koja tiho spava.

Ti si vetar,
kada zaleprša
kosa tvoja najlepša.
Kiša koja pada
iz oka tvoja dva.

Ti si moj dan
i samo moja noć
kojoj pričam sve o tebi.
I kada sam veseo
i kada sam tužan.

Ti si duše moje deo.
Ti si sve što nisam ja,
dobra,
a najgori sam
izgleda ispao ja.

Noćas

Ako noćas zaspim odmah,
sanjaću nas.
Prvi susret.
Stid
i tvoju kosu.

Ako noćas zaspim odmah,
ujutru ću se probuditi
sa mišlju da ti
poželim dobro jutro.

Ali, ja neću zaspati odmah.
Misliću o svemu što smo imali
do najsitnijeg detalja
i zaspaću pred zoru
znajući da te više nemam,
a da te i dalje volim.

Ustaću sa pitanjem,
kako se vole oni kojih nema?
“Najjače”, reći će šapat života.

Vratili smo sat unazad.
Menjalo se vreme
i počelo je zimsko računanje.
Kao i sat,
tog dana smo i mi
odstupili jedan korak
jedno od drugoga.
Pogledali smo se
i bez reči rastali.
Znali smo da bi galama
probudila uspavanu ljubav
koja je sanjala
neke bolje dane.

Muzika

Muzika
koja spontano počne
kada ti priđem.
Muzika u mojoj glavi.
Ona svira.
A tvoj glas…
svaka tvoja reč
izgovorena meni,
jedna je pesma
bez početka i kraja.
Svaki put
jedinstvena na svoj način
i samo moja
u noćima
u kojima zaboravim
kako se zoveš,
kojima pričam
koliko volim slatku neznanku
poznatu samo duši mojoj.

I onda opet,
muzika počne da svira
kada se svetlost
prelije preko mraka.

Bila je ružna u srednjoj školi. Svi su je zezali. Kada sam je video, deset godina kasnije, nisam je prepoznao. Ljudi su se oko nje okupljali, baš kao i u školi, samo ne da je zezaju, već da joj se udvaraju. Ona je izrasla u jednu prelepu ženu kojoj ljudi nisu mogli da odole. A ja sam to lako uspeo, kao što sam i u školi uspevao da je ne zezam. Bilo mi je drago da vidim kako život ume sve da vrati. Onda sam shvatio da je lepota namenjena svakome, samo u različitom periodu života. Oni su se lepo osećali dok su je zezali, a ona se sada lepo oseća dok gleda kako se zbog nje lome. Životna poenta je da svi imamo sve, ko god da smo. Tačka.

Često pogreše
kada me pogledaju u oči.
Nisam depresivan,
to je odlika halapljivih ljudi
koji su nesrećni zato što
nemaju ono što žele.
Ja sam tužan
jer živim u svetu depresivnih ljudi
koji bi bili srećni
kada bi im bilo pruženo,
umesto da živim u svetu
koji je srećan bez ikakvog razloga.
Ono što oni žele su,
u većini slučajeva,
gluposti.

Ljubavi,
preruši male dečake
u svojoj glavi u vilenjake
i svaki će ti ispuniti
jednu želju.
Ako te neko pita,
reci mu da je zbog čarolije,
a ako ti se bude nasmejao
i ti se smej ludački
da pobegne od tebe,
jer on nije ni za caroliju
ni za vilenjake.
Tako prost
i bez mašte.