Autor: Nikola Dumitrašković

Tiho si u moj život ušla, a još tiše izašla.
Dušo, koliko još stepenika brojiš do pakla?
U raju sam te tražio, ali su tamo zatvorena vrata;
katanac je siv i pogled krije gusta magla.

“Dobar si”, svi tako kažu.
“Ne treba ti ona, jer oči su joj ispunjene tamom.”
Ne znaju oni da bile su zelene, ukrašene rosom;
najlepše boje prekrivene smeđom kosom.

Crn sam bio ja – crnji od Lucifera
i svih njegovih demona, nekadašnjih anđela,
koji prodadoše sebe.
Prodao sam i ja sve što imam za nešto što liči na tebe.
Sada prodajem dobrotu svoju da večno gorim kraj tebe.

Daljina nas, draga moja, vezuje;
oboje je delimo i sa njom živimo.
Ti misliš na mene, a ja na tebe.
Zajedno mislimo i ljubimo usne
što prevariće naše želje.
Oboje smo prevareni, a varamo se međusobno.

Draga moja,
varaćemo se dok neko ne poludi i prizna sve;
koliko voli i za drugim pati.
Da znaš: kladim se na sebe.
Neću te zvati – živim da te gledam kako se patiš.
dok i ja patim;
muškarac sam i ponos mi uvek sve duplo naplati.

Isto Sunce nas budi i greje.
Isti Mesec nas uspavljuje i miluje.
Sve isto vidimo; nebo i zvezde,
a živimo drugačije.
Ispod nekih oblaka je mračnije.

Na javi i u snu – tebe sanjam.
Zbog lupanja, sa istim komšijama se ganjam.
Budan te želim, a noću sa ološima krevet delim.
Kada zaspim, ljubiš me usnama što ne znaju reći: ne!
A, nekada samo grliš, rukom kurve,
koja za malo novca daće svakome.

Samo hoću da znaš:
Ljubav je meni polomila krila.
Ljubav je kriva,
što neko od nas dvoje može da bira.
Ljubavi – ljubav je u mom srcu siva.