Kategorija: Poezija

Niko ljudima ne može
da zabrani da veruju,
da se nadaju,
ali bi bilo lepo
zabraniti im da preteruju.
Nažalost to nije moguće.
Treba ih učiti granicama,
ali ni to ne može da garantuje
da će svi naučiti
ili želeti da nauče.

Ne kritikujem te Bože,
niti u tvoje ime radim
neke stvari
za koje
samo smatram da su ispravne.
Neki ljudi kažu da postojiš,
a neki to demantuju.
Neki treći traže dokaze,
a ja nisam ni četvrti ni peti.
Ne znam da li postojiš.
Ne trudim se da te nađem.
Ne osporavam tvoje postojanje.
Živim život ispunjen
svim onim ljudskim emocijama
za koje mnogi kažu
da su ljudske slabosti.
Volim, smejem se, tugujem
i ponekad zapalim cigaretu.
Svestan sam prostora,
drugih ljudi,
tuđih potreba
i trudim se da što više
utišam životinjski instinkt u sebi
kako bih donosio ljudske odluke.

Nisam uvek ponosan
na to što sam čovek,
ali ljude volim najviše;
sa svim manama i vrlinama.
Ako jednog dana,
ovi što su verovali u tebe,
budu u pravu,
i ako svi odgovaramo tebi
za ono kako smo živeli
i ako baš mene odlučiš da kazniš
zbog nečega,
ja ću to prihvatiti
kao čovek
koji je mogao da prihvati
da živi,
dok tamo negde drugi gladuju,
kisnu
i slabo spavaju.
Samo, moraš da znaš
da nikada neću prihvatiti
da nešto moram
protiv onoga što u sebi osećam.

Man can travel
to many distanced
countries,
towns,
but if a man
never smells destination
of woman heart
it is equally
living life on island,
without any known life
all alone,
waiting for something to be born.
Happy birthday,
I've waited you.

Život čini gomilu ničega
i gomilu svačega;
puno poznanstava,
ugašenih odnosa,
lepih i ružnih
dolazaka i odlazaka.

Život je sve ono što mislis da nije.
Danas ustaješ ranije,
sutra to bude kasnije.
Nikada ne možeš da imaš plan,
jer kiše iznenade
i iz vedra neba.
Dan bude siv,
a ti premoren sav.

Postojiš.
I jedan dan više ne postojiš.
Ništa ne bude važno,
ni želje za koje si se borio,
ni što ona više nije tu.
Tada je neko drugi
možda baš pored nje.
Postoji.
A sutra možda više neće.
Ni ona,
ni on.

Jednog dana nestaće sve
što ti poznaješ,
a živeće ono što nikada
upoznao nisi.
Slično tebi,
puno želja,
jer život je gomila
ničega i svačega;
puno poznanstava,
ugašenih odnosa,
lepih i ružnih
dolazaka i odlazaka.

Smak sveta se dogodio,
a da to niko nije primetio.
Ostao je samo polusvet
u većini
i njemu ne trebamo
mi ovakvi…
željni ljubavi,
istrajni u tome
da ne živimo
samo za one najosnovnije
i najprostije potrebe;
mi koji smo nekako
preživeli smak sveta.

Ostalo je samo čuđenje
u meni
i jedno pitanje:
“Da li smo kažnjeni
životom polusveta
ili smo preživeli
da bismo jednog dana
ponovo izgradili svet
koji nije mučan za gledanje
i strašan za življenje?”.

Dok se to pitam,
milujem ti kosu
i izvinjavam se
što ne mogu
makar na tren
da ti pokažem svet
u ovom polusvetu.

Jutro ko jutro.
Ustala si i spremila kafu.
Neke ptice su cvrkutale,
deca su se igrala,
a nervozni vozači su trubili.
I ti si bila nervozna,
spremala si se za put.
Karta u jednom smeru
na komadu papira koji nešto daje
a nešto oduzima.

Pitao sam se i sam zašto ne psujem
i ne proklinjem dan,
ali već je sve toliko bilo prokleto
zbog svih sudbina,
nezavršenih snova,
otkazanih planova
i reči: “Biću zauvek tu”.

Na poslednjoj stanici
gledaćemo se kao i obično,
svet će mirisati
na koštunjavo voće,
a ja ću ti mahati.

Tiho ću reći:
“Postoji jedna sitnica
koju nećeš videti
kada budeš odlazila”.

Stajaću nasuprot tebe živ
i nasmejan
i pomalo mrtav.
Smrt ti tako nikada nije izgledala,
zato si i mislila
da je sve u redu.

Otišla si
jer ljudi su rođeni
da dolaze,
da odlaze,
da se rode
i da umru,
ali nisu ni svesni
da mogu mrtvi da žive.

Otišla si,
misleći da je sve u redu.
To je ono najgore.
Samo zato što ti smrt nije tako delovala.
Otišla si,
a ja sam ostao
mrtav da živim.

Padali su mnogi
u njenim očima.
Padala bi i carstva
samo da ih je mogla videti,
ali živela je u eri
nekih svetlih gradova,
izgubljenih vrednosti,
sakrivenih vitezova
koje je bio strah što su živi.
Čekali su smrt,
radujući joj se.

Izgubljeno blago
skrivalo se iza njih
i tek nekome bi se prikazalo
kao sunce koje se krije
iza oblaka,
njenih mutnih sećanja
na sve ono što je mogla biti,
a nije zbog odluka,
ljubavi,
mašte
i dečje igre
u kasne sate.

Iza njih je živelo biće
koje najviše čezne
što više nije dete,
da može da slaže
i da se to na laganje ne oseti,
i da može da trči
za nečim što nikada stići neće
do kasnih sati
kada mora poći u krevet,
jer sutra će sa osmehom
trčati opet.
To zna.
To želi.

U njenim očima,
dok misli,
duga će opet izaći
da ukrasi svet
koji ja nisam,
zato što sam samo nemo stajao,
gledao u njene oči
i živeo
tamo gde sam jedino mogao.
U njenim očima.

Ti nikada nisi znala
kolika sam ja pijanica.
Proklet, žudim da
izgubim svest,
opijen nečime što ni ne razumem,
a opijao bih se
onim što najbolje znam.
Tvoje oči.
Usne.

Jedan greh sa smislom
u moru grehova bez smisla
bio bi pravo bogatstvo
za život koji živimo.
Ali život ne voli bogataše,
već one koji za bogatstvom čeznu
više nego da žive.
Zato pijem
ono što ne razumem,
da bih više čeznuo
za ljubavlju tvojom,
koju bih na iskap
sa ruke tvoje popio
čak iako bi me ubilo.

Pored tebe spava jedan cvet.
Možda je samo još danas tu,
a već sutra uvenuće
bez vode
i tvoje nežne ruke
kojom bi je prinela da ga zaliješ.

I ti zajedno sa njim spavaš.
I ti zajedno sa njim mirišeš
na prokleto dobar život
koji svi volimo
i onda kada mislimo
da ne volimo…
ništa i nikog.

Tvoje telo prekriveno ćebetom
kao da nešto želi da kaže,
ali kroz mrtvu tišinu
samo mirisi dolaze
raznoseći zabludu
da je sve rečeno
onda kada se više govoriti ne može.

Tiho se, reč po reč,
reči niz moje usne ispuštaju,
misli koje sam ti hteo reći
ali njih nema ko da čuje.
Gotovo je,
svanulo je.

Postoji jedno mesto
sa koga se vidi svaki naš trag
koji smo napravili koračajući prema sreći.
Postoji i sada kada sam ga video
ne mogu ti ga opisati
jer on živi za svakoga drugačije,
ali znam da zvuk naših koraka
nikada neće prestati da peva našu pesmu
uz koju ćemo jednog dana umreti
kao i svi kapetani potonulih lađa.
Tiho.

Pisac…
On ti je, draga,
čovek koji dugo živi.
A živi da bi sve mogao videti.
Čak i onda kada je sve viđeno,
rodi se nešto samo da ga ispomera
levo, desno,
taman dok ne tresne na zemlju.
Kada tresne,
život se postara da dobro oseti bol,
jer on sve mora dobro osetiti.
Život tako šeta pisca,
levo, desno,
dokle god ne nauči da se nosi sa bolom.

Pisac…
On ti je, draga,
čovek koji je iznad drugih ljudi.
Nikada ne može da izgubi,
i kada izgubi
od gubitka stvara,
a onda ga život ponovo prošeta,
levo, desno,
dok jako ne zaboli.
Ponovo…

Pisac…
On ti, draga,
može i život prevariti.
Tako da sve što je teško postane lako.
Znam, draga, primamljivo ti je.
Pitaš se kako da prevariš život?
I uvek ćeš se pitati,
jer ti nisi luda
i nikada ne bi htela to da budeš;
da kisneš;
da lažeš;
da voliš onda kada nema smisla
i da se raduješ smrti,
kao što to pisac ume.