Dete voli maštu, igru i trčanje.
Obično kada čovek o svom detinjstvu misli,
oseti jedan mali delić večnosti.
Izgleda kao da je to detinjstvo
duže trajalo od svih ostalih godina,
koje su samo proletele.
Ali godine znaju
da je život bez mašte, igre i trčanja bezvredan.
Zato su i proletele,
u nadi da će se čovek
osvestiti i potrčati prema igri,
maštajići kako budi uspavano dete u sebi.
Koliko su ruke zlatne
čovek može shvatiti
samo kada gleda
u ženske ruke
dok nešto spremaju
a naročito da se pojede.
To je jedna druga umetnost
koja je izgradila svet,
zgrade i drumove
jer svi ti radnici sveta
koji su ga gradili
dolazili su kući umorni i gladni,
a te zlatne ruke su ih dočekivale
i hranile.

Kada sklopite oči
i pomislite na ljude koje volite
pojavi se misao:
“Molim te, neka budu dobro
jer sam i ja tada dobro”.
Tada otkrijete dve najbitnije stvari,
da volite i da poznajete
nekoga koga nikada niste videli,
čije ime ne znate,
a čija ljubav u vama živi.
Poznajete stvaraoca života
koji kada u vama vidi ljubav
koju vam je poklonio
za vas čini sve
kako nikada ne biste upoznali
onoga zbog koga se život mrzi.

Kada se ljubav dogodi,
mnogi ne primete,
ali u čoveku se probude
i sreća i nesreća, bes i radost,
i u zavisnosti koji osećaj
ih više hrani
takva i ljubav ispadne.
Po meri svog krojača,
gotovo uvek ludačka sa ulaganjem
samo u jedan osećaj
jer mali broj ljudi zna
da je za pravu ljubav potrebno
od svega po malo.

Tuga je zdrava
kada čovek sedne i suoči se
sa svojim mislima, strahovima i sećanjima.
A bolesna je kada pokuša
da izbegne taj susret.
Tada često radi neke gluposti,
umesto da se isplače kao čovek.
I zbog straha da ga neko ne nazove piz*om,
postane idiot.