Kategorija: Priče

Prvo što sam o životu naučio bili su koraci. Prve korake sam izbrojao do škole i nazad okolnim putem, a posle sam do svakog bitnijeg odredišta brojao korake. Oni su bitni za svakog od nas – najbitniji u životu. Koliko koraka do nekog odredišta ili susreta sa nekim napravimo – toliko smo sebe uložili. Količina nije bitna, jer ako jednom odemo daleko koračajući i vratimo se – to nije važno, koliko su važni oni koraci koje činimo često. Ljudi se često razbacuju sa njima i troše ih na manje bitne stvari, a za životne nemaju snage i onda govore kako su umorni. Velika većina je naterana da korača u pravcu koji je daleko od smisla života i na kraju biva potrošena, a da se ne seća da je negde išla. Svoje korake poklonite nečemu vrednom, jer su ograničeni.

* * *

Dan je počeo kao i svaki do sada. Počeo je i ja sam ustao. Šetkao sam se po stanu neko vreme, nešto pojeo i posle namestio sobu. Izašao sam na terasu i sipao kafu u crvenu šoljicu. Bila je gorka i jaka, prava jutarnja. Zapalio sam cigaretu i razmišljao o snu koji sam sanjao. Pitam se da li sam sanjao ili mislio? Sećam se kako sam gledao u plafon, ali ne mogu reći da sam bio budan. Svakodnevne sitne misterije veće su od svetskih za svakog pojedinca. Znam da sam mislio o tebi i tom danu, sve sam povezao sa koracima koje sam uvek brojao do bitnih odredišta. Do tebe je bilo 395 koraka, a toliko dana smo proveli zajedno. Hteo sam nešto reći, a onda sam se setio da reči nemaju vrednost ako se ne zapišu. Ljudi ih zaboravljaju. Ljudi sve zaboravljaju – zaboravićeš i ti, a i ja. Zato ću napisati pismo i stavi ti ga na policu, ali ga neću poslati tebi, a neću ga ni ja čitati – ostaviću ga vremenu, da ima šta da pamti.

Počeo sam sa: Izbrojao sam naše poslednje korake…

Krivično je gonjen svako ko telesno liši života drugog, a emotivne ubice se slobodno šetaju gradom. Telesne ubice svi osuđuju, a emotivnim se dive, kao da zaboravljaju da ubica je ubica kako god da se okrene. Počinjem i ja da se divim tebi, jer ubijeno je sve u meni. Hodam, ali ne živim. Ali, ne brini. Razumem te. I tebe je neko ubio. Na kraju svi bivamo ubijeni, ali mali broj nas veruje u emotivno vaskrsenje. Zato smo nesrećni i u svetu nema mira. A, ja, baš zato, biram promenu – biram da volim ubice.

Draga, znao sam da je kraj. Izbrojao sam naše poslednje korake, tako što sam tog dana nesvesno brojao unazad.

4, 3, 2, 1 i 0…

Neopisiva želja me vuče da volim druge ljude, da nađem ženu koja će mi dopustiti da je volim do kraja života i da živim mirno. Od svega, samo me neopisiva želja vuče…

Probudio sam se jedno jutro, usamljen i ništa manje ostavljen. Iako je vreme teklo, u meni ništa nije prolazilo… samo je jačalo, a sa njim i želja da ne budem sam. Očajnički sam želeo nekoga – bilo koga. Znam da je to najveća greška koju ljudi mogu da naprave, da se previše izgube u samoći i od osobe naprave ono što bi želeli da ona bude, a ne ono što ona stvarno jeste. Bio sam obazriv. Birao sam, ali koga?

Možda sam najviše bio kriv, jer nisam dopustio da se ona prethodna u meni završi?

Nakon pet godina, odlučno sam krenuo na naše mesto. Kupio sam jednu belu ružu u znak predaje i napisao poslednje pismo, koje je vetar odneo. Ružu sam ostavio i tiho se sa njom oprostio. Krenuo sam kući i na putu do kuće, u meni se javio neki čudan osećaj, nikada doživljen, koji sam nekoliko minuta pokušavao da shvatim. Samoća se skupila, a oči otvorile. Ljudi moji – video sam svetlost dana, život na ulicama i ptice na nebu. Sve je bilo tako živo kao nekada, pre nje.

Zatvorio sam oči nasred ulice i setio se sna koji je kao munja u celini protrčao kroz misli. Ispričaću vam. Sanjao sam nešto, ali nisam siguran da li je to bio pakao ili raj. Bio je to isti ovaj grad u kome sam rođen. Beograd. Ulice su bile prazne, zgrade takođe. Sve je izgledalo isto kao i juče, samo bez ljudi. Šetao sam se beskrajno i sem blagog vetra ništa nisam mogao da čujem. Dan i noć su se smenjivali normalno. Sve je bilo normalno, samo bez ljudi. Nisam siguran da li je to bio pakao ili raj, ali sam siguran da je za nekoga bio pakao, a za nekoga raj.

Otvorio sam oči i pored sebe ugledao devojku.

„Sa kime razgovarate?”, upitala je.
„Sa svetom, ako smem?”
„Imate pravo da radite ono što želite.”

Spontano sam uhvatio devojku plave i kovrdžave kose za ruku i poveo je u šetnju kroz grad. Pristala je, koračajući pored mene sa neverovatnim osmehom. Nisam je poznavao, kao ni ona mene, a trčali smo, razgovarali i smejali se kao da se poznajemo dve decenije. Gubio sam onaj osećaj izbora. Više nisam ja birao, to nešto je izgleda izabralo mene. Ponovo sam bio srećan, lud i pun snage. Voleo sam beskrajno.

Sve je to bilo lepo – ljubav. Ali kako sam opet nekome dodelio lice koje sam želeo videti sa svim osobinama o kojima maštam?

Sada stojim na istom mestu – našem i ponovo sam osramotio ljubav. Voleo sam, a nisam bio gad i ponovo sam ostao sam. Držim ružu i plačem, jer osvajam još jedan kraj.

* * *

Dokle god smo na Zemlji, sve će se vrteti u krug, naša osećanja i međusobni odnosi, kao planete oko Sunca i Mesec oko Zemlje. Taj proces nikada nećemo izbeći, na njega se jedino možemo navići, jer se i mi sa njima okrećemo. Danas smo tu – sutra nismo.

Nešto razmišljam…

Ljudi su napravili satove da bi bili ograničeni, a očekuju neograničenu ljubav. O, kakva smo mi to naopaka bića?

„Izvinite, sa kime pričate?”
„Sa sobom, ako smem?”
„Naravno.”

Spontano sam je uhvatio za ruku…

Kuda idu svi oni koji ostavljaju, a kuda ostavljeni? U raj ili pakao?

Imena u ovoj priči nisu važna – važno je nešto drugo. Važno je biti mudar.

Direktor jednog trgovinskog lanca u Srbiji, veoma čestit i pravedan čovek koji svako jutro pre svog posla voli da popije kafu sa svojim kanarincima. I on ume da uživa. Baš ovog jutra je popio kafu i krenuo na posao. U njegovoj kancelariji je sedeo jedan od radnika, takođe izuzetno čestit i vredan mladić. Bio je preplašen zbog onoga što je imao da mu kaže. U marketu je radilo pet radnika od kojih je četvoro kralo, a jedan ih je sve prijavio. Direktor je reagovao i otpustio svu četvoricu, zamenivši ih kasnije za nova četiri radnika, a ovog jednog, koji ih je odao, unapredio je za svog zamenika.

Šta se desilo sa Direktorom?

Direktor danas nema posao i nalazi se na birou za zapošljavanje. Njegov zamenik je napredovao i postao je direktor. Da je kojim slučajem otpustio cinkaroša, a zadržao četiri sitna kradljivca, market bi funkcionisao i ne bi propao. Ovako je market nastavio da funkcioniše – Direktor je propao.

Ispričao sam nešto. Ovo je istinita priča.