Autor: Nikola Dumitrašković

Kada čovek upozna sebe i sredinu u kojoj živi, potreba za upoznavanjem nečeg većeg od sebe samog je neizbežna.

Ako vidite čoveka koga sredina ne zanima, znači da je još u sebi – traži se, dok čovek koji gleda u zvezde ima sebe i poznaje sredinu, a gleda u nebo jer se sprema da napravi sledeći korak.

U ovoj priči za sledeći korak se odlučio…

„Da! Da! Da! Knez je tako naredio“, probijao se grub glas profesora kroz zatvorena vrata. Čulo se lupanje, kao da je rukom udarao u nešto, zašta se po zvuku ne bi moglo reći da je sto.

Ja sam stajao ispred učionice dok je profesor sa nekim pričao. Zamolio me je da sačekam. Drugi čovek je bio izuzetno tih i možda sam i mogao da ga čujem, samo da sam se naslonio na vrata malo više, ali nisam želeo da rizikujem da me profesor zatekne kako bez imalo poverenja njuškam.

Moje ime je Milutin i ja dolazim iz jednog velikog mesta, Beograda, gde sam se i rodio. Svoje odrastanje pamtim kao jednu nedovršenu igru na njegovim ulicama koju bih najradije nastavio, ali su me uvek neke obaveze u tome sprečavale. Često pred san, polusvestan, vidim sve ljude koje sam poznavao kao decu koja beskonačno trče po ulicama igrajući se i taman kada i ja poželim da uskočim u njihovu igru, prekine me san koji izvrti neku svoju priču.

Razgovor profesora i nepoznatog lica se završio. Nekoliko trenutaka nakon poslednje promumlane rečenice od strane drugog čoveka, nastupila je tišina koja je i te kako prijala. Bila je moj saveznik u ovom bučnom svetu, samo nije dugo trajala. Prekinuo ju je profesor koji je gunđajući izleteo iz učionice kao metak.

„Hajdemo, Milutine!“

Nisam postavljao nikakva pitanja i potpitanja, samo sam slepo sledio profesora. A i ko bi to smeo da se koprca tako uglednoj ličnosti, čiji karakter je u stanju da vas porazi i pre nego što progovorite? Na zidu, ispred njegove kancelarije, bila je zakačena slika zvezdanog neba. U desnom uglu slike je malim slovima pisalo: „Dvoje zaljubljenih u zvezde ne mogu biti loši, oni samo mogu sijati poput zvezda. Mrak je loš“.

Profesor je bio veoma tajnovit. O njemu niko ništa nije znao. Kada ga čovek pogleda, vidi samo čvrstinu i ništa više. Delovao je kao nesalomiva ličnost kojoj čak ni život nije mogao ništa.

Iako sam provodio toliko vremena sa profesorom, nisam mogao ni ja videti ništa osim čvrstine i te slike koja je bila okačena na zidu ispred njegove kancelarije, a o kojoj se mnogo pričalo među studentima.

Neki stariji studenti su pričali da se iza slike krije ceo tekst posvećen profesoru od strane njegove pokojne žene. Govorili su da je jedan od njih jednom slučajno oborio sliku koja se drži na dva eksera. Kružile su glasine da su reči na samoj slici početak ljubavne pesme koja se pozadi slike nastavljala, ali je niko nije znao u celosti, tek do par početnih rečenica. Student koji je sliku oborio nikada više nije viđen na fakultetu. O njegovoj sudbini, takođe, postoji mnogo priča od kojih je jedna da se ubio ispod železničkog mosta.

„Dvoje zaljubljeni u zvezde
ne mogu biti loši,
oni samo mogu sijati poput zvezda.
Mrak je loš.

Dvoje zaljubljeni u zvezde
nemaju kraj
jer žive u svemiru koji je beskrajan.“

Ušao sam za profesorom u kancelariju i seo prekoputa njega. Kao i uvek bio je ozbiljan i bez ijedne emocije na svom licu po kojoj bih mogao naslutiti o čemu je reč, ili kuda će razgovor sa njim voditi.

„Šlušaj, Milutine, tvoj govor u Virdžiniji je mnoge ostavio bez teksta, čak su među njima bili i velikani nebeske mehanike, fizike i hemije.“

„Sve se to, profesore, dogodilo Vašom zaslugom.“

„Da, ali tvoja pamet nije tu mojom zaslugom. Sa njom si se rodio, a ja sam čovek koji je to prepoznao. Ne samo da sam u tebi video ogroman potencijal, već sada vidim da je vreme da upotrebimo i tebe.“

Nasuprot svih mojih misli koje su me stalno sputavale da o sebi imam neke veće i lepše reči, one su izašle iz usta čoveka koji me je jednom rečju stvorio. Nije prvi put da ih čujem, ali pitam se kada ću u njih i sam da poverujem? Tako sam i odgovorio, sa neverom.

„Na šta mislite?“

„Pre tri godine je završena izgradnja najveće astronomske opservatorije u Kraljevini Jugoslaviji. Ona poseduje reflektor četvrti po jačini u svetu. Sve što mogu Amerika i Nemačka, ove godine ćemo moći i mi. Imamo veliki uticaj u naučnim krugovima, i hvala Bogu da je naš pokojni Kralj Aleksandar delio našu viziju i uložio sredstva u izgradnju ove stanice. Veliki umovi su tri godine tražili sposobne ljude i danas zvanično tome dolazi kraj mojim odabirom tebe, Milutine.“

Profesora sam nemo gledao. Bio sam oduševljen saznanjem da i moj grad ima naučni centar na polju nebeske mehanike u koju sam ja bio više zaljubljen nego u sam život. Oduševljenje je bilo toliko da sam jedva upitao: „Koja će biti moja uloga?“.

„Milutine, nećeš imati ulogu…“

„Nego?“

„Ti ćeš voditi naučni centar.“

Profesor me je ostavio u neverici. Nije bilo tu izbora, niti razmišljanja. Ako je on mogao da mi da svoje poverenje u potpunosti, morao sam uzvratiti isto, inače bih ga teško uvredio i pitanje bi bilo da li bih ikada imao bilo kakve šanse za rad i dokazivanje u našim naučnim krugovima.

Iskazao sam mu veliko poštovanje pogledom, ustao sam sa stolice i bez reči izašao iz njegove kancelarije. Nisam morao ništa da kažem, znao je da ću učiniti onako kako je on isplanirao.

Vrata kancelarije profesora su se zatvorila i sa njima kao da se zatvorila i moja trema. Nisam dozvolio sebi da razmišljam o odgovornosti koja mi je dodeljena. Razmišljao sam o svojoj kući, krevetu, i kako ću konačno da se odmorim tih nekoliko sati o kojima sam maštao u tuđini.

„Dočekao sam i to vreme da se vratim kući“, vrištao je glas u mojoj glavi posle šest dugih godina ponavljanja kako želi da vidi svoj dom. Pošto nemam roditelje, a ni užu i širu rodbinu, odlučio sam da iznenadim jedinu osobu sa kojom sam odrastao. Svaki put kada na nju pomislim u mojoj glavi krene jedna neispričana priča koja se večito priča samo u meni. Valjda svi tako doživljavamo sećanja koja počnu sa: „Bila je“.

Bila je ta jedna žena u mom detinjstvu, koja se družila sa nama, klincima. Bože, koliko je bila dobra. Psovala je kao kočijaš, kurvala se i ko zna šta je sve još radila pored toga. Bila je drugačija od sredine u kojoj se nalazila. U njenom prisustvu sam osećao miris karamele koja je stvarala blaženo stanje u mom telu koje sa sobom mogu doneti samo dobri ljudi. Ona me je na neki način vaspitavala, jer sam više bio na ulici nego u kući. Jednom mi je rekla ono što nikada neću zaboraviti:

„Ponašaj se, jebote. Ponašaj se tako da se saosećaš sa drugima“.

Pitao sam je: „Kako se to saoseća sa drugima?“.

„Lepo“, odgovorila je, „drmanjem čoveka koji je u tebi zaspao. Ne dozvoli mu da spava i utone u sve ono što su neki rekli da je normalno“. A što se tiče samog rečnika, rekla mi je: „Nije važno koje će to reči biti izgovorene ako uključiš svoja osećanja. To će biti prave reči i ljudi će ih primiti. Ali, ne samo da će ih primiti, primiće i tebe zbog jednog „jebote“ koje im je pokazalo da nisu sami onda kada su se toga najviše plašili“.

Tada sam shvatio da nije važna kultura, niti je status u društvu važan. Važna je ona toplina koja će nas ugrejati kada nam je hladno i važne su ruke koje će nas zagrliti kada smo sami.

Mozak je izvrteo svoju priču, a onda me je vratio na bolnu istinu da nikome nisam na fakultetu rekao da sam dete sa ulice i da nikada bez kurve ne bih stigao ovde gde sam danas. Podsetio me je da ako stvarno u nešto verujem, onda te misli treba i da živim bez skrivanja iza maski koje nam je svet pri rođenju dao.

Prevukao sam dlan preko lica, stiskajući obraze kako bi oči sagledale stvarnost. Bio sam blizu kuće i trežnjenje je samo od sebe došlo, kao neka nepresušna magija koja je imala zadatak da uvek uradi isto. Zavukao sam spontano ruku u džep i nekako sam skupio neku siću od novca koji mi je preostao da kupim jednu ružu i ratluk kod Božidara koji smo svako jutro gustirali, ona uz kafu, a ja uz čaj. Čika Boža je živeo u njenoj ulici. U kući je i pravio ratluk koji je bio poznat svim Beograđanima, koji su iz svih delova grada dolazili da probaju njegovih ruku delo. A njegova žena je imala prelep vrt raznobojnih ruža koje je, čini mi se, i iznad negovanja, volela kao ljude.

Iako nisam verovao da će me prepoznati, majstor svog zanata i života je to učinio bez greške kada sam se pojavio pred njegovom radnjom. Prošlo je mnogo godina, a baš u tim godinama, u kojima sam se ja nalazio, ljudima se promeni fizički izgled, glas im oteža i nešto na njihovom licu govori da su odrasli ljudi puni težine. Bar je takav šablon za sve oko mene bio.

„Čika Božo, mogu li da ostanem dužan ovog puta?“

Previše je bilo nekulturno nekoga osloviti samo imenom. Beograđani su starije ljude koje su dobro poznavali oslovljavali sa: Čika. Ostali su bili gospoda. „Nedostaje mi novac za dvesta grama ratluka od ruže.“

„Milutine, dete moje, nisam te video šest godina. Kako je proteklo školovanje?“

„Odlično, čika Božo. Za nekoliko dana počinjem da radim na jednom veoma važnom projektu.“

„E, pa, sine moj“, čika Boža je pripremio ratluk lepo upakovavši ga iako mi je nedostajalo novca da ga kupim, „neka ti ovo bude čast za dalji uspeh. Mnogo me raduje da vidim ovako dobro dete, još i iz naše ulice kako korača putem uspeha. Nego, dete, je l’ banka u pitanju?“

„Nije, čika Božo, nešto mnogo bolje i veće od novca.“

„Ih, dete, pa šta je to veće od novca na ovom svetu?“

Samo sam klimnuo glavom, nisam želeo da ga uvredim, a nisam ni smeo. Loš glas bi me pratio posle celog života. Bili smo društvo sačinjeno od poštovanja, iako se ponekada ne bismo sa time slagali. Ali, poštovali smo starije. A u mom životu je mnogo toga bilo ispred novca, možda sam zato i prebirao siću po džepu i znojio se svaki put kada mi malo zafali da kupim nešto što mi je potrebno.

Krenuo sam ka izlaznim vratima koja se nimalo nisu promenila. Ostala su ista kao i pre šest godina kada sam otišao, prvo u vojsku, pa onda na studije. Ma, bila su to ona ista vrata koja sam otvarao kao radosni dečak kada bi mi Violeta dala nešto para da se zasladim sa drugarima. Imao sam utisak da me predmeti mogu vratiti u prošlost. Kada bi ih ugledao, neki mali komad prošlosti bi protrčao kroz moju glavu, hraneći mi dušu. Ponekad bih se tako zapitao: „Da li i želim da gledam ono što je stvarno oko mene sada, ili bih najradije nazad, kada je sve bilo smislenije i sa više emocija“.

„Milutine, sine, moram nešto da ti kažem.“ Čika Boža me je zaustavio bukvalno na korak od vrata. Okrenuo sam se i rekao: „Kažite, čika Božo“. Pokušao sam da ostanem smiren, iako me je njegov glas istinski presekao u stomaku. Osećaj kada telo zna i pre nego što vam je saopšteno.

„Violeta je pre pet noći pronađena mrtva u kući. Veruje se da je zadavljena. Žandarmi još tragaju za počiniocem. Pretpostavlja se da je bio njena mušterija. Verovatno, ljubomora. Ko će to znati…“ Spustio je glavu i kao nikada do sada, nije mogao da me gleda u oči.

---

Ukoliko vam se ovo dopada, knjigu možete poručiti jednostavnim putem: KLIKNI OVDE!