Autor: Nikola Dumitrašković
Zaštićeno: Monika je rekla zbogom
Zaštićeno: Tajne Dunava
Kada te nema
Od svih koraka u Beogradu,
ja vidim samo tvoje tragove
koji te odaju
i put kojim si otišla.
Smeše mi se
i pozivaju da krenem,
znajući da ne mogu,
samo kako bi mi ubili
i ono malo strpljenja,
sa željom da vide kako trčim
za tobom i vičem tvoje ime
na mestima gde te više nema.
Pogledam ih i blago udahnem,
ali ni vazduh mi bez tebe više ne miriše,
sunce ne sija.
Proleće je dok pada sneg šestog aprila.
Božićno veče
Retki su ljudi
koji kao deca nisu voleli
da mirišu kafu,
pojedini su krali cigarete roditeljima
ili su na bilo koji drugi način
oponašali odrasle.
I sve mi je to prošlo mislima
dok sam te čekao da se vratiš
iz jednog malog mesta
da ispunim datu rečenicu
koju sam ti jednom
kao dečak koji miriše kafu rekao:
“Ljubićemo se
ti i ja
na ulici
jedne božićne večeri
dok umorni grad bude spavao”.
Taj dan
kada sam te
stidljivo uhvatio za ruku,
ostao je u meni
večito da gori
kako bi me podsetio
da za ljubav ne treba hrabrosti
već stida
koji će nas prekriti
onda kada budemo goli.
Čekao sam te još od one večeri
kada smo se rastali u onoj ulici
sa stepeništem, jednom banderom
i nešto posađenog cveća
koje su deca i kučići izgazili.
Nismo ništa jedno drugom obećali
ali ja sam svejedno čekao.
Čekanje me je naučilo mnogo toga,
a možda najvažnije od svega,
da sam trebao da pitam:
“Da li ćeš ikada doći?”,
jer nikada se ne sačeka
čovek koji nikada nije ni planirao da dođe.
Popeo sam se na vrh sveta samo da vidim tvoj grad
za koji kažu da nikada ne spava.
Zamisli…
Upitao sam ga da li ti spavaš?
Nije mi odgovorio.
Ali u neodgovorenim pitanjima je sva čar.
Ja sam verovao da spavaš.
Nežna.
Sama.
Najlepša i samo moja.
I onda padne ta noć.
Nisam želeo da mislim na tebe,
a mislio sam cele noći.
I tako hiljadu noći
nisam želeo da mislim na tebe,
a mislio sam.
Na kraju sam shvatio
da sam iskorišćen.
Noć je mislila na tebe, preko mene.
Noć je bila zaljubljena u tebe.
Noć, koja je živela samo u meni.
Iz dubine duše
Niko ljudima ne može
da zabrani da veruju,
da se nadaju,
ali bi bilo lepo
zabraniti im da preteruju.
Nažalost to nije moguće.
Treba ih učiti granicama,
ali ni to ne može da garantuje
da će svi naučiti
ili želeti da nauče.
Ne kritikujem te Bože,
niti u tvoje ime radim
neke stvari
za koje
samo smatram da su ispravne.
Neki ljudi kažu da postojiš,
a neki to demantuju.
Neki treći traže dokaze,
a ja nisam ni četvrti ni peti.
Ne znam da li postojiš.
Ne trudim se da te nađem.
Ne osporavam tvoje postojanje.
Živim život ispunjen
svim onim ljudskim emocijama
za koje mnogi kažu
da su ljudske slabosti.
Volim, smejem se, tugujem
i ponekad zapalim cigaretu.
Svestan sam prostora,
drugih ljudi,
tuđih potreba
i trudim se da što više
utišam životinjski instinkt u sebi
kako bih donosio ljudske odluke.
Nisam uvek ponosan
na to što sam čovek,
ali ljude volim najviše;
sa svim manama i vrlinama.
Ako jednog dana,
ovi što su verovali u tebe,
budu u pravu,
i ako svi odgovaramo tebi
za ono kako smo živeli
i ako baš mene odlučiš da kazniš
zbog nečega,
ja ću to prihvatiti
kao čovek
koji je mogao da prihvati
da živi,
dok tamo negde drugi gladuju,
kisnu
i slabo spavaju.
Samo, moraš da znaš
da nikada neću prihvatiti
da nešto moram
protiv onoga što u sebi osećam.