Autor: Goran Rakonjac

Oktobarske promene u rusiji 1917. godine kao i građanski rat doveli su do toga da Rusiju napusti preko dva miliona ljudi. Prve izbeglice u Srbiji se pojavljuju krajem 1919. godine. Pretpostavka je da je ukupno 50,000 izbeglica našlo svoj novi dom na teritoriji Srba, Hrvata i Slovenaca (SHS). Ovi ljudi, pre nego što su se dokopali Srbije, prošli su nezapamćenu golgotu. Pljačkani su, ubijani od strane boljševika i u Srbiju su, obično preko Rumunije, dolazili bukvalno goli, gladni, žedni, preplašeni.

Nj.V. Aleksandar Karađorđević, potrudio se da taj napaćeni narod bude dočekan i zbrinut u Srbiji, neopterećen vizama, kvotama, ograničenjima, pasošima i sličnim formalnostima koje su pratile ulazak u ostale evropske i van evropske države. Na njegovo posebno angažovanje u rešavanju problema izbeglica, uticalo je kako kumstvo sa ruskim Carem Nikolajem 2. koji ga je preko svog poslanika u Srbiji krstio po rođenju, tako i činjenica da je kralj Aleksandar pohađao vojnu školu u Sankt Peterburgu.

1920. godine formirana je specijalna Državna komisija, koja je imala zadatak da brine o izbeglicama, njihovom položaju, socijalnoj zaštiti, obezbeđivanju statusa emigranata smeštaj i slično. 1921. godine Arhijerejski sabor SPC doneo je odluku o uzimanju pod svoju zaštitu Visoku crkvenu upravu Ruske pravoslavne crkve i novembra iste godine, formirana je Ruska pravoslavna crkva u inostranstvu, čiji su organi smešteni u Sremskim Karlovcima.

Doseljavanjem ruskih izbeglica, Srbija je dobila znatno pojačanje na naučnom i umetničkom planu. Treba istaći da je u to vreme u Srbiji 50 % stanovništva starijeg od 12 godina bilo nepismeno a da je među izbeglicama nepismenih bilo samo 3 %. Ruski emigranti činili su četvrtinu profesora Beogradskog univerziteta, dok su na nekim fakultetima kao što su Poljoprivredni i Medicinski, oni činili 50 % profesorskog kadra. Osnovali su internu kliniku Medicinskog fakulteta. Svojoj novoj domovini Rusi su dali 12 akademika Srpske akademije nauka. Među njima bih pomenuo profesora na filološkom fakultetu, Georgija Ostrogorskog, jednog od najvećih vizantologa dvadesetog veka i dobitnika mnogih domaćih i stranih naučnih priznanja.

Ruski umetnici su obnovili balet i operu Beogradskog narodnog pozorišta. Među njima treba pomenuti balerinu Ninu Kirsanovu i Vladimira Žedrinskog, scenografa.

Ruske arhitekte su podigle veliki broj javnih zgrada, koje postoje i danas. Pomenuo bih zgradu pošte u Takovskoj ulici, zgradu Vlade Srbije, Ministarstvo inostranih poslova, stari Generalštab, projekat Belog dvora, patrijaršije, crkve Aleksandra Nevskog, Ruski dom i crkvu sv Trojice za koju su značajne donacije priložili i Srpski zvaničnici . Nikola Pašić je donirao izgradnju crkve sa 40.000,00 dinara što je u to vreme bio veliki novac. 1929. godine u crkvu sv Troice na Tašmajdanu, preneti su posmrtni ostaci generala Vrangela poslednjeg komandanta „belogardejaca“. Ovo je učinjeno po generalovoj želji „na komadu ruske zemlje“ kako je sam govorio.

U Srbiji danas ima malo potomaka ruskih emigranata, oko 2500. Razlozi su kako seobe tako i prirodna asimilacija sa domaćim stanovništvom, tako da se mnogi od njih danas izjašnjavaju kao Srbi. Viktor Troicki je recimo srpski teniser ruskog porekla.

U medijima i javnosti, vodi se velika hajka protiv privatnih fakulteta. Diploma privatnog fakulteta se apriori smatra kupljenom. Državni fakulteti, uspavani, ušuškani, polako ali sigurno gube vezu sa stvarnošću. Žive život dinosaurusa, osuđenih na propast jer nisu u stanju da se prilagode promenama. Naravno, država treba da ima monopol nad vojskom, policijom i zdravstvom. U tim oblastima, akreditacije mogu imati samo državni fakulteti u tome se slažem u potpunosti.

Pošto se u javnost iznose tvrdnje kako su jedino kadrovi sa državnih fakulteta kompetentni, podsetio bih sve da ti “kadrovi” vode Jugoslaviju od 1944. i da su narodi Jugoslavije prošli pakao sa njima, a oni još imaju obraza da se eksponiraju. Ko studira na akreditovanom privatnom fakultetu redovno, zna da uopšte nije lako. Diploma se može kupiti i na državnom i na privatnom fakultetu, tako da je tu rasprava suvišna. Državni fakulteti čak imaju i odličan sistem kupovine ispita; podnesete profesoru “literaturu za pripremu ispita” na potpis i šestica je tu. Profesori imaju “dogovor” sa izdavačkim kućama, tako da je zadovoljstvo višestruko. Primer: udžbenik Marketing (Kotler), cena 12.000,00 dinara. Bez potpisa šestica je često i najviša moguća ocena. Priča da je dovoljno uplatiti školarinu, takođe ne stoji jer se fakulteti Ugovorom ograđuju od vraćanja iste a mnogi višestruko uvećavaju troškove obnove godine i prenošenja ispita poput Singidunuma. Cilj je da Vas nateraju da permanentno učite, slušate nastavu i učestvujete u projektima a ne da se spremate tek 5 dana pred ispit.

Niko od kompetentih nije u stanju da mi odgovori na sledeće pitanje:
Đak generacije na FPN Beograd, smer Međunarodni odnosi i diplomatija, ne govori nijedan strani jezik, kako je to moguće? Na Jutjub servisu gledamo taj smehotres i niko ne reaguje? Ili još bolji primer: Diplomirani mašinski inženjer, Izvršni direktor, ne ume da prikaže pad ili rast u proncentima? Hajde neka mi te “veličine” od profesora na čijim se fakultetima “uči” objasne taj fenomen, kao i razlog zašto se ne preispituju diplome tih “stručnjaka”? Zašto se softverski ne proveravaju radovi u poslednjih pet – do deset godina na svim Univerzitetima.

Jedna od glupljih izjava koje sam pročitao: “Onemogući ćemo upisivanje sa privatnih na naš fakultet. Nećemo dozvoliti pranje diploma.” Čemu taj fašistički stav? Čega se to dekani plaše? Pa na njihovim fakultetima se “uči”, studenti sa privatnih će ionako baciti novac za master. Pitanje je hoće li tako “neobrazovani” proći čak i prijemni ispit? Pravo na obrazovanje garantuje i Ustav. Niko nema pravo da na ovaj način degradira studente i da ih stavlja u neravnopravni položaj. Zašto se favorizuju studenti osnovnih studija državnih fakulteta pri upisu na master? Na osnovu čega student osnovnih studija upisuje master na istom fakultetu automatski? Bez dana radnog staža i iskustva, upisuje master studije? To je diskriminacija, bezobrazluk, stvaranje armije poslušnika.

Profesori na državnim fakultetima, uglavnom su na “budžetu”. Oni ne poznaju tržište, mnogi nikada u praksi nisu dokazali svoje kvalitete. Uglavnom su “zbrinuti” po Upravnim odborima državnih firmi, fiskalnom savetu i sličnim fantomskim organizacijama. Na privatnim fakultetima, mnogo je više profesora koji imaju bogato iskustvo i dolaze iz privrede. Imali su priliku da svoje znanje primene. Oni moraju imati i dovoljan broj studenata koji sluša nastavu, moraju u nastavi koristiti moderne tehnike prenošenja znanja. Poslodavac od njih zahteva kvalitet. Svi potencijalni studenti moraju imati u vidu ove činjenice. Moraju da nauče da pre upisa na neki od fakulteta, pogledaju i prouče biografije profesora. Ko su ti ljudi, šta su u životu radili , šta ostaje iza njih.

Ko misli da se na privatnim fakultetima ne uči, slobodno neka odabere neki od fakulteta Univerziteta Union pa nek izvoli.

Treba učiti ali treba steći i iskustvo kroz praksu, projekte, radove, naučne konferencije. Teorija bez prakse je mrtvo slovo na papiru.