Sara

Moram da se dovedem u red. Moram.

Pitam se zašto živim ovako, raspalo u očima drugih? Nemam ništa i zbog toga sam potcenjen. Mislim, nemam ništa od onoga što drugi očekuju da imam i od onoga što sistem očekuje da stvaram. Da vam kažem, imam neke svoje snove i zamišljene stvari. Imam zamišljene gradove i kule oko njih. Tamo je neki drugi svet. Ali, dobro jutro narode, ja sam se probudio u ovom svetu, koji, što sam stariji, sve manje razumem.

Moje ime je u celoj priči manje važno i zato ću vam ga reći. Zovem se Jovan i neka vam ove reči dođu kao reči vaše savesti, jer i ja, kao i ona, smatram da ste svi izgubljeni u nekoj histeriji koju nazivate život. Znam, zato što sam i sam polizao smrdljive delove histerije.

Ustao sam i oprao ove zube kojim glođem druge živote kako bih sopstveni održao. Moram vam reći: to je prokletstvo, osim kada je dar. Takvih primera na ovoj planeti skoro da i nema.

Onda ostanem tako nekoliko minuta ispred ogledala posle svakog pranja, gledajući biće koje radi sve ono što ne želi. Vidim suze na sebi, ali samo na ogledalu u svom odrazu. Na mom licu ih nema. Vidim suze životinje koja plače zato što nije srećna; što je nešto tamo negde u daljini, recimo kamen, a ona kamen nije. Posle se obučem kao i svaki čovek koji se rodio nag, sakrivam svoju prirodu, jer sam neprirodan i izveštačen. Izađem napolje i pogledam u park ispred svoje zgrade.

Pogled na jedno drvo čoveku može ostaviti utisak o dugovečnosti, ali sigurno pogled drveta na sredinu oko njega samog ne izgleda tako. Lica koja je možda godinama gledalo odavno su nestala sa zemljine površine. Tako i ovi lepi maniri, džentlmeni, dame i sve one lepe reči koje je čovek nekada izgovarao, umrli su pred njegovim licem. Drvetu su se rodili neki novi ljudi koji će ga šutirati, zapišavati i penjati se na njega. A u čoveku se rodilo nešto drugo. S obzirom da su u meni matori maniri, stari gospodin i dama na samrti, bojim se da ne mogu da opišem ovo što je sada preplavilo ljude. Ne razumem, niti se trudim. Tražim eliksir za besmrtnost da ga uručim ovom gospodinu i ovoj dami zbog kojih će i maniri preživeti.

Tako dok hoda, puštam korak da me nosi kroz grad Beograd koji od svih gradova na svetu najviše volim. Njegova umetnost i umetnici koji u njemu žive su drugačiji. Iskreniji su. I baš zbog te iskrenosti nas ostali možda i vidi kao divljake. Ali ja to ne doživljavam tako.

Ne znam zašto ali svaki put razmišljam o rečima koje sam izgovorio i mišljenju koje sam nekada imao. Koliko se toga promenilo u meni, ali isto tako se promenilo i u drugima. Čovek je podložan tim, za nekoga ko se zaklinje na večnost, glupim promenama.

I kako obično biva, moje razmišljanje se brzo završilo, a voleo bih da nikada ne prestajem sa mislima. Mada, možda im se baš zato uvek vraćam, jer moram da ih prekinem kada se nađem u crkvenoj porti.

Crkva je kao moj drugi dom.

Ne, ozbiljno. U njoj služim. Ja sam sveštenik.

Nedaleko od crkve se nalazi kuća u kojoj živim. Iz nje sam krenuo i krećem svakog jutra u isto vreme. Pre nego što sunce izađe. Nisam je sagradio, a ni kupio. Poklonili su mi je meštani uz reči da je njihovo selo ponovo blaženo otkako je sveštenik ponovo u njihovoj crkvi. Ne znam zašto, ali ovu crkvu na Čukarici niko nije hteo.

U kući nemam ništa sentimentalno. Postoji kupatilo koje je oskudno i jedna spavaća soba u kojoj je krevet i jedan stolčić pored. Trpezarija je prazna. I, kada god pomislim na to, jedan deo mene se pobuni i pita: “Zašto?”.

Zato što tako želim.

Put koji vodi do crkve je dobro utaban koracima ljudi koji dolaze na molitvu. Okolo raste maslačak.

Uvek kada uđem, popijem malo vode i umijem se. Ovog prepodneva ću biti sam. Crkveni pomoćnik, dečkić iz obližnjeg sela neće doći. Ima obaveze u školi.

Stvarno, mogu ja sve ovde sam da uradim, ali nedostaje mi društvo živog i nasmejanog čoveka. To je ono što bi svi shvatili kada bi se osamili. Niko ne bi imao želju da kupi bolji ili skuplji auto, telefon koji komunicira sa svemirom ili da zaradi više novca.

Okrenuo sam svoju umišljenu glavu i ugledao ženu kako stoji na pragu. Na prvi pogled je delovala uplašeno, kao da ne sme da uđe.

„Uđite“, rekao sam.

Žena je i dalje stajala preplašena. Ko zna kakvi ljudi su je zatrovali strahovima i lošim emocijama. Ko zna…

„Kako mogu da vam pomognem“, ponovo sam se obratio.

Približio sam se i pogledao je u oči. Odmah sam dosta toga shvatio. Oprosti mi Bože, ali oči su joj sijale nekom sjebanom ženstvenošću. Naravno da sam je poželeo. Ne znam koji čovek to ne bi poželeo. Izgledala je kao da je svačiji tip. Prelepo. Ali to je bilo i njeno prokletstvo.

Bože, šta se sve može videti u očima jedne žene…

Kada pogledate onu pravu ženu, ona vam u treptaju oka iščita prošlost, podseti vas kako je bilo i na trenutak zaista učini da osetite i vidite sve ono što je prošlo. A, onda nekom magijom obriše sve ono što vas je mučilo. Tako ona leči i u ovom jednom životu kao da vam dodeli drugi koji slobodno možete proživeti.

Žene rade to; rađaju i leče.

Šta se to dogodilo u meni? Kakva je to žena koju prvi put vidim? Znam samo da mi se u njenoj blizini rastavljaju i sastavljaju čestice. Snove je, bre, ponela sa sobom. Mogli su se videti kako lebde iznad njene glave. A, možda sam ih samo ja mogao videti. Ko zna…

Gledam snove i ne verujem koliko svemira je ukrala i koliko prostranstvo za njom pati. A onda pogledam sebe i vidim jednog nevidljivog lika.

U pičku materinu, ja sam sveštenik.

Pogledao sam je i trenutak koji se meri sekundama je počeo…

Ona je mene lečila.

***

Nikada se nisam osećao prljavije nego tada. Da li mi je trebalo to? Da jebem ovu ženu; da se iživljavam, a da na njoj uporno vidim užitak. Čoveče, nisam tako zamišljao ljubav. Ja ljubav vidim kao nežnost, u pičku materinu, a ne kao sudar dva različita sveta. Jebote, ni ime joj ne znam a progutala mi je seme. Šta se sa mnom dogodilo? Gde sam se izgubio? Jebem ti mater!

Ustao sam besan iz prokletog kreveta koji sam uvek doživljavao kao sigurnu zonu od svih zlotvora, kakav sam upravo ja postao. Ostao sam još par trenutaka da je gledam kako bezbrižno spava, izjebana i umorna. Stvarno je bila kao neki anđeo. A koji to anđeo puši kurac?

Obukao sam se tiho kako me ne bi čula, uzeo gitaru i kao najgora kučketina pobegao sa mesta zločina. Pobogu, pa ja ni kondom nisam stavio…

Nisam se okupao, tako da je bilo još njenog mirisa na meni. Mirisao sam na njenu pljuvačku i vlažnu vaginu.

Kosa mi je bila užasna; ceo sam bio užasan. Nisam se lepo naspavao i izgledao sam kao da sam popio litar viskija. Na eks.

Vraćajući se svojoj bednoj kući poželeo sam da ne vidim nikoga, ali k'o za kurac, video sam jedan par koji me je rasturio. Zašto me boli njihova sreća? Pomislio sam. Jebote, zašto? Poželeo sam da se i oni raspadnu kao i ja. Želeo sam da umre svet i to u najgorim mukama, jer su i moje muke takve bile. Samo, ja nisam umirao. Nastavio sam nikad življi i u tome je bio problem. Moja duša je umrla u živom telu, i zato mora da boli.

U stan sam ušao i pored roditelja prošao kao da ne postoje. Šta ima, koji kurac, i da pričam sa njima? Polupani ljudi, istrošeni radom zbog države koja je promenila više imena nego neka seljačka krava. I, na to sam bio besan. U ovoj zemlji lopovi uspevaju i sponzoruše koje se utrukuju da im se svide, a onda se smeju svojim goveđim smehom svima, misleći da su bitni. Kome? Kakav smo to svet izgradili? Jebote…

Zaključao sam vrata od svoje sobe. Hteo sam sve da polomim, sve one uspomene. Zbog nje sam hteo da uništim i one uspomene koje nisu vezane za nju. Nijednog trenutka nisam ni pomislio da li bi i ona možda učinila isto.

Ma, boli me kurac. Zatvorio sam se i rešio da se ubijem. Dosta mi je svih gluposti. Dosta mi je ovog glupog života. Dosta mi je nje i njenih usranih želja.

***

„Stvarno si hteo da se ubiješ?“, upitala je nepoznata žena ispred mene dok su slike prošlosti tekle kroz moje oči.

„Da, stvarno sam hteo u napadu ludila. To bi više bila ishitrena reakcija nego stvarna. Isekao sam vene, ali nisam znao da će mi toliko trebati da iskrvarim. Kada me je otac odveo u bolnicu, doktor se smejao. Za njega sam bio samo još jedan lik koji je na sebe hteo da skrene pažnju.“

„Koliko dugo si bio u bolnici?“

„U bolnici sam ostao sedam dana, ali su me zadržali na psihijatriji još dvadeset kako bi ustanovili šta nije u redu sa mnom.“

„Gospode, koliko hrabrosti čovek mora da poseduje kako bi sebe ubio zbog ljubavi?“

„Nimalo. To je najviše kukavički čin, a najmanje hrabar. Ali, da. Hteo sam to da uradim zbog ljubavi koja je izgleda pre mene umrla u njoj.“

„Zašto je umrla?“

„Nešto najgore što ženi može da uradi muškarac jeste da je mnogo i nekontrolisano voli. Muškarac kao muškarac, on bi da poseduje za sva vremena. On je takav tip. Zida kuće da bi se uselio i večnost proveo na jednom mestu. Tako uglavnom i voli, ali žena nije kuća, niti neka stvar. Ona je živi stvor koji završi kao ptica u kavezu ako se na taj način voli. A ja sam tako voleo.“

„I šta si uradio?“

„Ništa… Ubio sam skota koji voli da zatvara ljude.“

„A, kako se zvala ta devojka zbog koje si to želeo da uradiš?“

„Sara Jovanović. I nju sam video u ludnici.“

„Šta je ona radila tamo?“

„Ona je tamo završila zbog mene. Jedne noći sam u potpunosti izgubio kontrolu i otišao da je molim da mi se vrati. Ona nije želela ni da čuje. Odlučila je da me tek tako odbaci, a ja to nisam mogao da izdržim.“

„I?“

„I prebio sam je toliko strašno da je bila tri dana u komi. Nikome nije ništa rekla, tako da me je savest još više grizla. Posle toga to nije bila više ista devojka. Pokušao sam da pričam sa njom, ali ona nije htela ni da čuje. Sasvim razumljivo.“

„Neverovatno. Nastavi priču. Šta se desilo nakon bolnice?“

***

Nakon bolnice sam izgubio sav svoj dar za stvaranje muzike i pisanje tekstova. Bio sam više u depresiji zbog toga nego zato što sam bio ostavljen. Previše sam mislio na nju. Previše… na tog malog skota sa dobrim dupetom i prelepim usnama.

Silio sam sebe. Pisao sam i svirao, ali je to bila jedna velika bulja. Niko za mene nije čuo mesecima, a do tada sam svakog vikenda imao svirke. Navikao sam ljude da budem tu, a onda sam nestao.

Nekoliko dana, uz mnogo muke i još više alkohola, skrpio sam jednu pesmu kojoj sam dao ime Šesnaesti oktobar. Sve me je jebeno podsećalo na nju i onda, eto… Jebi ga.

Zakazao sam svirku u Dangubi spremajući se za publiku posle nekoliko paklenih nedelja. Nisam bio siguran ni da li imam to nešto da nosim te pesme. Sve stare pesme koje sam napisao bile su dobre i veoma jako iznesene samo zbog nje, proklete devojke sa malim, čvrstim grudima.

Tada se desilo nešto neverovatno. Ne mislim istog trenutka, ali u nedeljama koje su usledile.

Subota, dan svirke je brzo došao. Pošto se nisam kupao nekoliko dana, pred svirku sam se temeljno sredio. Sprao sam sve one misli mržnje sa sebe i na kratko sam se ponovo osetio čisto i nevino. Ali, samo na kratko.

Moja svirka je počinjala u deset sati uveče i trebala je da traje sat i po vremena. Nisam svirao sam, da se razumemo, u pratnji sam imao drugara koji je svirao bubnjeve, a ja sam svirao ozvučenu akustičnu gitaru. Nisam hteo da pripadam nijednom žanru muzike, pripadao sam sebi.

Danas svi uglavnom žele da liče ili budu neki drugi ljudi. Zato je sve dosadno; muzika, život i jebena kultura. Moramo izgraditi više sebe, a manje druge u nama samima. A to možemo da izvedemo samo onda kada počnemo da se divimo sopstvenim talentima, a ne tuđim.