Nesvrstane “online” pesme autora Nikole Dumitraškovića
I ja sam deo naraoda
kome su zarili nož u meso;
pokušali ga ubiti
olovom i gladovanjem.
I ja sam deo naroda
koji je pešačio po snegu
nedovoljno opremljen,
bušnih čizama.
I ja sam deo naroda,
ne samo kada je lepo,
nego i kada se pati.
I ja sam deo naroda.
Stojim, ljubavi, ispred naše bašte.
Zajedno smo je sadili sa puno osećanja i sećanja.
Sećam se i kada smo cveću davali imena.
Upravo stojim ispred naše Sare,
koju smo toliko čekali
samo zato da bismo joj se divili.
Imali smo isti ukus za lepo.
Voleli smo mirišljave note.
Sada stojim sam.
I ne samo to…
Stojim sam i proklet, i sve oko mene smrdi.
Pitam se šta li si to uradila, ženo?
Nekada moja a danas ko zna čija…
Možda si i svačija?
Znaš li ti, bre, da čovek seje život
onda kada je života pun?
Verovatno ne znaš.
Ubiću Saru.
Ali nije to ništa novo,
ubila si i ti mene
slatkim i sada odvratnim rečima
da voliš me najviše.
Nedostaje mi jedna prokleta devojka.
Kurva;
drolja,
rekli bi mnogi.
Neverna je bila – istina,
ali i takve ljudima nedostaju,
zar ne?
Pa i da sam jedini, briga me.
Jedini koji pati za droljom,
koju bi svi kamenom gađali
baš zato što je neopisivo žele,
možda i više od mene.
Kurvo;
droljo,
pomislim na tebe svaku noć.
I pre nego što utonem u san,
nečujno ti kažem:
“Laku noć”.
Tražim taj glas u sebi
da me podseti na tebe.
Ranije mi je govorio koliko smo lepi
kada smo zajedno nasmejani.
Ranije…
Već dugo ga nema,
a nema ni tebe.
Ti si prva otišla i donela si mi njega.
Spontano, kao što roditelji deci poklone plišanog medu.
Taj glas u meni je ostao i baš tako sam ga i zvao:
plišani meda.
Možda sam ga zavoleo
i više nego što sam tebe ikada voleo.
Moj plišani meda me je štitio,
baš kao što je štitio decu širom sveta
od košmarnih snova;
straha od mraka;
surovo dosadne tišine.
Kada je otišao, nije se oprostio.
Možda je bio ljut na mene?
Dugo nije bilo ničega, a onda je došao drugi glas.
Onaj koji ništa ne daje, već samo traži,
kuka i moli.
Traži, kuka i moli da dođeš ti,
da bi ponovo mogla da odeš.
Jer možda samo tako plišani meda hoće opet da se vrati.
Nadam se da se nisi usudila
da mi kažeš: volim te,
ti drska ženo mog života.
Nema u meni ljubavi.
Svoje srce sam dao onda
kada je trebalo
onoj koja ga je smrvila sopstvenim rukama.
Ti, drska ženo.
Tebe ne mogu da volim
ali mogu te dobro lagati,
jer se sećam šta je ljubav;
kako je u ljubavi
i ko sam ja kada volim.
Zato te i lažem…
Stvarno želim biti bolji.
Da, ti kurvo jedna
što me tako možeš zadovoljiti,
a kurva nisi.
O tebi maštam
prokleta moja ženo
koja pored mene nisi.
Ti i ne postojiš.
Čujem ti uzdahe,
tako,
slučajno u noći
dok ti se izvinjavam
što te kurvom zovem.
Izvini, ali baš takvu te volim.
Možda si ti jedna od milion žena
u ovom gradu
gadljivom na pomen
svih onih grehova
zbog kojih kažemo:
volim te.
Ne znam, ali o tebi maštam.
A, možda i nisi iz grada…
Hoćeš da te seljankom zovem?
Koja god od njih ti bila,
ja o tebi maštam
jer ruke su ruke;
grudi su grudi;
da se na njih naslonim
samo jedan tren
i prestaću da maštam.
Zato te molim,
ne dolazi mi zbog par lepota
koje ćeš mi pružiti
dok te budem imao,
jer sve su lepote sada u meni
dok o tebi maštam
prokleto moje.
Imam samo noć,
gluvu noć, kojoj šta god da kažem o tebi
ona ne čuje.
Ponekad te i vređam.
Eto, zaslužuješ.
Jer, ti sve zaslužuješ
a, samo jedno hoćeš.
Prokletu ljubav koju nemam više.
Dao sam je uzalud nekim kurvama
na koje si ti bila ljubomorna.
Pričao sam ti kako nemam ništa s tim
i tu sam je trošio.
Lagao sam kao pas,
a sve to koristi jednu energiju
– moju energiju.
I, kada sam završio sa laganjem,
za ljubav sam presušio;
za život sam presušio;
za radost;
čak i tugu.
Ma, nemam je ni za smrt.
Imam je tek toliko za ovu gluvu noć.
Prazna polja šahovske table
palih pijuna na polju
u stravičnoj borbi
za ono što neko reče…
da je dobro protiv zla.
Isto to, rečeno je
i sa druge strane
bojnog polja u glas
svima na znanje,
da za dobro se umire,
da dobro uzima živote,
a loše…
ono ostaje da živi u nama.
Rekao je neko na dve strane,
dve iste stvari,
zbog koje nestali su mnogi…
Tamo je negde more.
Pronaći ćeš ga – rekli su oni.
Tamo je negde obala,
samo hodaj pravo i videćeš je.
Stajao sam na raskrsnici
i gledao u ljude
koji pokazivali su, različite strane – istog ubeđenja,
da tamo je more.
A kome sam trebao verovati?
Nikome – do sebi.
Tako svi oni kažu.
Okretao sam se,
i taman kad pomislih da ugledao sam tebe,
ja ugledao sam nju.
Tvoju plavooku dvojnicu,
kako prstom pokazuje prema tabli,
na kojoj nam imena neki čobani pišu.
Kažu – da nikada više nećemo sačekati kišu.
Shvativši tada – krenuo sam da obrišem,
da im viknem:
– Živa je ona za mene!
Jer mrtav sam u njoj ja.
Čobani!
Ova je poslednja o tebi.
Poslednjoj pišem ja,
sa mesta na kome umrla je ljubav,
naša i neuništiva.
Znao sam ja da život gazi sve pred sobom,
i da ako mu se ne suprotstaviš zgazi i tebe.
Bio sam spreman da izdržim sve njegove udarce,
ali nisam računao da će me i ljudi sa njim gaziti.
I, to oni koje najviše voliš.
Na to nisam bio spreman.
Pustio sam da me izgaze.
Jebi ga, bez ljubavi nije vredan.
Iz te prašine više nisam ustao kao čovek.
Bio sam i dalje samo jedan ali sada društvu vredan.
Gazio sam istim onim čizmama,
kojim su gazili mene.
Više ne plačem, sada se smejem.