Kategorija: Blog

Suočeni sa realnošću u kojoj blud diktira tempo života, Farma izdržljiv karakter i elitne prodavačice ljubavi pričaju o iskrenosti, emocijama i zdravom duhu, moramo priznati da kulturno biće u nama gubi bitku. Nisam pesimista po prirodi i znam da nikada neće potpuno isčeznuti, čak verujem da će jednog dana preovladati, jer se uzdam u ljude kojima će se ovakav sistem vrednosti smučiti i koji će početi na neki način, bilo koji, da se bore protiv jedne opake zarazne bolesti. Glupost je prelazna bolest.

Užasno potenciramo na jednakosti i ravnopravnosti, zato nam se i dešava sve ovo. Ne može jedan glup ili loš čovek da ima iste mogućnosti kao neko pametan, kulturno uzdignut i duhovan. Ne može. Nikada neću priznati jednakost, jer će me to poistovetiti sa lopovima, ubicama i glupacima. Dakle, kultura gubi bitku. Današnjost je odlučila da podrži svaki vid rijaliti programa, kretene koji u njima psuju i prodavačice ljubavi. U svakodnevnici takvi ljudi uživaju popularnost, a ona počinje da ih čini oblikom po kojem svi treba da se oblikuju. Sve se to dešava zato što se pametan i kulturan čovek povlači, jer je tako vaspitan. Glupost vrši ekspanziju prostaklukom, dok drugi kvaliteti izumiru, povlačeći se, ne smatrajući sebe delom iste celine.

U ovakvom društvu ne može postojati pravda, jer je upravo demokratija, kao najveća sloboda čoveka, uništila. Svaki pokušaj da se nešto dobro uradi, sputaće oni koje je oblikovao prost i vulgaran čovek. Takav čovek se podsmeva emocijama, ismeva one koji u tome vide suštinu života i stvara galamu, gušeći mir i spokoj. Zato se danas slabo čitaju knjige. Mira nema, a one to traže i pružaju. Mir.

U takvoj sredini ne postoji napredak. Glupost nam određuje način života, umesto nas bira na izborima, a takve i nudi, slične okruženju. Neće biti bolje sutra, a ni prekosutra. Kao što glupost prelazi na ljude, tako i kultura, dobrota, duhovnost i sve vrline isto prelaze. Moramo se truditi da više delimo kvalitet i društvo će biti spašeno.

Svi smo svedoci zaglupljivanju naroda vestima o Veljku Ražnjatoviću koji nema ni posao, a i ne bavi se ni sa čim što zaista može pomoći narodu ili čovečanstvu. Strašno je kada on raskine sa devojkom i kada nađe devojku na jedno veče ili neku novu ljubav. U svest mladih devojaka, devojčica se ubacuje njegov lik i delo kao nešto moralno po čijem će principu i tražiti momke. Ceca može da se ljuti koliko god hoće, ali ona je kriva što ga velika većina i napada, stavljajući svog sinčića pred lice javnosti, a da ništa nije uradio, napravio, sem što je potrošio par stotina evra na nekom splavu. Ne, nisam ljubomoran, niti je iko na njega ljubomoran. Bilo bi nenormalno da ljudi koji sami sebi stvaraju nešto u životu i koji su ispunjeni, budu ljubomorni na lika koji je potpuno prazan.

Žao mi je što se od lika koji je nesposoban pravi nekakav šmeker, kada ova zemlja ima mnogo veće face. Intelektualce, sposobne muškarce.

Opšte je poznato da umetnost podiže svest i tera čoveka da razmišlja na nekom intelektualnom nivou. Svaki čovek je pametan, kada počne da misli. Takav čovek nije sklon manipulaciji, jer svojom glavom može da razlikuje laž od istine. Naravno, modernom vremenu ne odgovaraju svesna bića kojima se ne može manipulisati, zato se svakodnevno piše o praznim stvarima i praznim licima. Slikari, pisci i pravi muzičari su gurnuti u podrum, jer “negativno” utiču na masu. Niste, niti ćete videti svakodnevne natpise u novinama, razgovore sa umetnicima koji se svakodnevno bave usavršavanjem i informisanjem. Čest je primer da poznaju psihologiju i filozofiju. Sa njima biste mogli razgovarati ceo dan bez kraja o stvarima koje bi ljude izlečile i naterale ih da se zamisle, zapitaju.

Prostor pravim umetnicima u medijima je uskraćen, ne zato što to nikome nije zanimljivo, već zato što se plaše svesne mase oni koji svakodnevno obrću velike novce.

Zbog toga najviše trpi umetnost i kultura jednog naroda. Pisanjem praznih priča je postalo normalno biti samoživ i pričati o sebi do nenormalne mere, do ivice divljenja svoga lika i dela. Umrla je etika. Poginuli su džentlmeni i isprljane su dame. Njih je činila mudrost, znanje i neverovatna skromnost iako su bili bogati.

Mnogi će reći da gledam svoja posla i da se bavim pisanjem, ali moja uloga i jeste da iskreno kažem ono što u društvu vidim, u suprotnom, ne bih bio umetnik koji je tu zbog naroda, već podanik.

Živimo u veoma teškom vremenu, u kojem svaki postupak u medijima ima cilj da nas razbije kao društvo. Hajde to što svi visimo na mobilnim i kućnim uređajima, to nam, možda, i pomaže da se borimo i shvatimo koliku manipulaciju vrše nad nama.

Kao prvi primer uzeću sport, koji propagira sve osim zdravog i sportskog duha. U sportu je postala najbitnija cena i generalno novac. Nema više zdrave igre, radi same igre koja je čoveku, svakako, zabavna. Sada se sport dovodi do nekog savršenstva sa besomučnim izmaranjem ljudskog tela koji je na mnogim primerima napravio fizičke i psihičke invalide od ljudi. Svako želi biti poznat, bogat i imati dobre mačke. Od malih nogu se za to opredeljuju naši najmlađi, jer ih je main stream tako naučio izdvajajući im primere najuspešnijih. Ne samo da su tako deca postala sebična, jer ih na tim primerima uče da treba da budu samostalni i da uspeh dolazi iz modernog sebičluka, isticanjem samog sebe do te mere da zaboraviš da je većina sportova timska igra. U ljude se od malih nogu usađuje ljubav prema negativnim osobinama koje čovek ističe, potiskujući dobre. Sve je to postalo jedna velika bolest. Deca maštaju da budu kao najpoznatiji, umesto da imaju želju da budu njihovi rivali koji će ih pobediti i biti bolji od njih i tako pobediti sebe, što je i najbitnija pobeda u životu. Sport je nestao, sada vladaju igre u tehničkom nadmetanju koje nemaju nikakav smisao.

Druga stvar je muzika kroz koju se provlače opasne stvari. Ne šalim se. Uče nas da prihvatimo bolesne ideje kao normalne. Peva se o ljubavi koju danas čovek sve manje ima, a pritom se veličaju uništitelji porodice i droga, kao i kroz filmove. Pevaju nam o nemoralu, koristeći se rečima ljubavi, želeći da nas ubede da je normalno napiti se i predati svoje telo kao da je vreća puna hartije. Pa i ona nije toga vredna, a ne čovek. Sve sami izlasci i menjanje partnera u modernim tekstovima koji od čoveka prave monstruma, koji samo gleda da udovolji svojim potrebama i nahrani ego. Stanite, pa čovek je više od toga. Branite svoju svest i moć zaključivanja. Borite se za znanje i inteligenciju.

Najužasnija činjenica je da su stvorili fejk poznate ličnosti koje ništa iza sebe osim skandala nemaju. Rade užasne stvari, konstantno su na teleteleviziji, u novinama i na internet portalima. O njima se piše i kada samo prdnu. Agresivna propaganda kojom nam truju mozak, a najbitnije od svega je što skreću masu sa pravih problema i ubija im svaku želju da nešto promene. Naravno, najslabiji bivaju pokošeni i počinju da šalju poruke preko svojih telefona u emisiju “Parovi”, koji su bolesnog sadržaja: “Tijana Ajfon, divim se tvom intelektu (tačnije mislila je na aroganciju), veliki si mi uzor. Idemo do pobede.”. Arogancija nema nikakve veze sa intelektom. Glupi ljudi usled nedostatka inteligencije da se nose sa suprotnostima i drugim pametnim čovekom, uzvraćaju arogancijom. To ne da nije dobro, to je invaliditet intelekta jedne osobe.

Političari kritikuju jedni – druge za tako male i nevažne stvari, predstavljajući ih veoma bitnim, dok se narodu masovno servira mnogo veća prevara. Uvek je uloga opozicije bila da pokriva vlast, prevaru. Svi kritikuju Gašića kako je baštovan i keramičar, i time vređaju poštene profesije, a niko ga nije iskritikovao što je od potpuno isporavnog aviona naporavio spomenik?! Primera ima mnogo, važno je ne nasesti na njihove igranke. Svako ko želi da vodi politiku van EU i NATO-a na izborima ne pređe cenzus. Ne mislim da su radikali najbolji, od njih je i počela ta prevara još kada su pričali protiv Miloševića, a posle sa njim sklopili koaliciju?!

Neko će reći da sam hejter, ali nije mi važno. Iskren sam i boli me kada od ljudi – ljudi prave bolesnike, poročne, nemoralne, usamljene i na sve ovo egoistične face. Voleo bih da sve što nas truje izgubi popularnost, kako bismo se svi okrenuli pravim vrednostima, igri i druženju, stvaranju jedne normalne sredine za život.

Masa je u zabludi da živi u ljubavi. Masa samo voli što joj je potreba zadovoljena, što je očigledan primer samoživosti. Ljudi više vole sebe, a to je bolest. Treba voleti druge ljude.

Krajnji cilj je stvaranje potpunog rasula, kako bi ljude lakše okupili oko lažne ideje. Kada ta ideja propadne, tačnije, kada se ljudi osveste, napraviće se novo rasulo. Nekima nije u interesu da na pojedinim delovima planete ikada dođe do mira i stabilnosti.

Počinjem ovu temu kao neznalica i najgori među jednakima, ali u tome i leži odgovor na pitanje: “Zašto je bitan Patrijarh Pavle?”.

U njegov lik i delo je upućena velika većina građana Srbije, što je i normalno, jer nam je svima bio duhovni vođa. Kada se u današnje vreme kaže “leader” u nečemu, odmah se pomisli na sav luksuz koji ta reč nosi sa sobom, ali kada za Pavla kažemo da je bio naš duhovni vođa, to nosi jednu drugu sliku koja se projektuje u našim glavama. On je, pre svega, bio izuzetno skroman čovek koga ste često mogli da vidite u beogradskim tramvajima kako sedi smiren. On je na sopstvenom primeru pokazivao ljudima šta je vera, a da je u svojim rečenicama retko pominjao Boga i veru. Bio je pun ljubavi i razumevanja, i onda kada mu ljudi nisu uzvratili. Nikoga nije osuđivao, ni mene kada sam u istom tramvaju bio pijan.

Kakva se lepota u telu stvara kada znate da vas neko voli i onda kada ste najgori. Patrijarh Pavle nikada nije bežao od najgorih, već se trudio da im bude što bliži, kako bi ih spasio – ne verskim predavanjem i lažnim moralisanjem, već jačinom sopstvene ljubavi.

Za mene se može reći da sam materijalista, ali ne ogorčeni koji želi samo novac i bogatstvo, već, jednostavno, verujem u ono što vidim sopstvenim očima i čujem ušima. Zato i nisam bio oduševljen, uglavnom svim, duhovnim pričama koje sam čuo ili pročitao. I danas sam takav, i dosta istražujem sebe i sve okolo što vidim. Ne mogu da promenim sopstveni koren, ali kada jednom takvom dečku, sada već čoveku, neko uzdrma koren koji slepo veruje u sve što vidi, onda je to jako i stvarno.

Dugo nas je ugnjetavalo komunističko društvo u kome su svi bili jednaki, ali neki u vilama i skupocenim kolima, a neki u garsonjerama i fikusima. Neko nije radio ništa, a većina je crnčila. Ni danas nije bolje – isto sranje, samo drugo pakovanje. U svim tim slomovima ljudske gluposti pojavio se čovek koji je sebe postavio na poslednje mesto i kada biste sa njim pričali, imali biste utisak kao da ga već znate, kao da vam je brat, prijatelj ili drug, koji nikada nije počeo rečenicu sa “JA”.

Patrijarh Pavle je bitan kao lik, čije je delo besmrtno, za sve nas, jer je žrtvujući sebe, svima ostavio lekciju kako jedan čovek treba da se ponaša. I više od toga. Ako je uspeo da u jednom mrzovoljnom, neverujućem dečaku probudi ljubav i veru, onda je uspeo nemoguće, a to je vera – probijanje oblaka koje je nemoguće probiti.

Kada bismo svi bili, barem 10% onoga što je Pavle bio, Srbija bi cvetala. Budite iskreni prema sebi i iskreno prihvatite činjenice – ne možemo samo da uzimamo, moramo i da dajemo. To sam shvatio i zato je Patrijarh Pavle mnogo bitan lik u mom životu i zato se u mojoj knjizi nalazi sledeća rečenica:

“Danas od čoveka ne smeš da očekuješ, jer svi očekuju, a malo daju. Za razliku od njih – ja manje očekujem, a više dajem.”

Televizijski program je postao najgori vid deponije koja svakodnevno servira određenu dozu smeća u ljudske umove i uopšte se neću stideti da kažem da su urednici većine televizijskih kuća “trash”. Oni su potcenili kulturno biće u čoveku i servirali mu blato za doručak, ručak i večeru, iako to čovek ne može da jede, zahvaljujući njima, pojeo je. Sa druge strane, uticaj tuđih kultura, koji nam je nametnut, može se protumačiti i kao deo teorije zavere i namerno ugnjetavanje srpske kulture, koja kakva god da je, naša je i treba je poštovati.

Indijske serije su se na naše TV ekrane pojavile kao revolucija serijskog programa pre šest godina. Zar petnaest minuta gledanja, prosipanja vruće vode iz lončeta i petnaest sekundi dijaloga ima ikakvog smisla? Čini mi se da je Mala nevesta izazvala više glavobolja nego stres i pad krvnog pritiska. A, najgore od svega je što agoniji nema kraja i niko pametan da se nađe da to ukloni sa programa. Ako su sa tom serijom pokušali da nam približe indijsku kulturu, omanuli su, jer po većini komentara vidim da su ljudi odbojni prema svemu što se nudi.

Turske serije? Nadam se da svi znamo da i mi imamo istorijski važne ličnosti o kojima se ne govori, niti se snimaju serije. Verujem da omladina danas više zna o Sulejmanu, nego o bilo kom istorijski važnom srpskom liku, izuzev Ive Andrića za koga svi znaju, isključivo zbog Nobelove nagrade.

Zatim, imamo stripske junake: Aleksandra Vučića, Zoranu, Sinišu, Nebojšu i Ivicu, koji se ne skidaju sa TV prijemnika, kao da prostor imaju na svim televizijskim kućama. Tačnije i imaju ga! Od njih, naravno, ništa pametno, sem što se sve više ljudi žali doktorima da sanja izuzetno visokog čoveka koji ih progoni u snovima i veoma teško diše sa pauzama. O kakve noćne more! Reformisali smo vaše plate i svom snagom podigli standard života, toliko da i ne možete da imate neki kvalitetan televizor.

Parovi? Oslepeću! Veličanje moderne prostitucije na mala vrata i to svi kao vole. Svi bi želeli da su Stanija, Soraja i dobro, ne baš toliko popularna ORO. Nešto se razmišljam, kada pogledam Beograd noću, sve tako i izgledaju! I, ako mene pitate “uopšte” ne krivim televiziju i provokativne muzičke spotove sa prostim tekstovima. Ne! Okriviću sebe zato što još verujem u princip i čast.

Toliko o televiziji, a moglo bi se pisati još mnogo, možda i beskonačno mnogo. Preći ću na radio…

Radio stanica uvek poseduje makar jednog veselog voditelja, ali to nije slučaj kod nas. Sve radio stanice imaju minimum dva vesela, šaljiva i šarmantna voditelja, bilo da su muškog ili ženskog pola. I svi oni se zgranu kada im se pomene televizija, jer u toliko emisija pokušavaju, kroz šaljivu sadržinu, da predstave istinu o (ne)kulturi koja se odigrava na programima širom zemlje. Dakle, smeh i znanje idu jedno sa drugim i blagotvorno deluju na telo – lišavaju stresa. Tu se uvek nađe i dobra muzika koja blagotvorno deluje kao terapija. Tačnije, u svetu i postoje muzikalne terapije.

Sve što treba da uradite, jeste da pronađete odgovarajuću frekvenciju i počnete da se budite nasmejani, da uživate u toku dana bez stresa i svega onoga što vas je uništavalo preko TV prijemnika.

Zato radio, a ne televizija.