Nikola Dumitrašković – Stranica 12

M. T. o knjizi Tajne Dunava

Kao prvo, ideja samog romana Tajne Dunava je izvanredna. Nisam do sada citala nista slično. Radnja se toliko dobro odvija da drzi paznju i samo cekam, tj. citam sta ce se dalje dogoditi. Opisi, odnosno način na koji opisuješ ulice, Dunav, nebo, oblake i sve ostalo jako su mi se dopali jer su nesvakidašnji i nisu oni vec izlizani i pročitani.

Dalje, imala sam utisak da bih Darija mogla prepoznati na ulici, kao i sam kraj u kome zivi, iako nikada nisam bila u tom delu Bg-a. Sazivela sam se sa likom i zavolela ga. Prosto kao da poznajem mladica.

Erotske scene, tako direktne su me, priznajem iznenadile, ali mi nisu narušile sam tok romana. A onda… sve prestaje. Prica se prekida i ja zavrsavam knjigu pomalo razočarana. Sve mi je previše brzo prošlo i zelim još! Kao što si napisao u romanu, nisam bila spremna da pustim da se zavrsi.

Eto, zbog toga sam ostala pomalo ljuta na pisca, tj. tebe. Samo iz razloga što se tako završilo, a zelela sam da citam i saznam još toliko toga o Dariju što nisi napisao.

Sedmica, tramvaj

Poslednja tramvajska stanica se bliži.
Nekada sam joj se radovao, žureći da istrčim u tvoj zagrljaj.
Sada se sve promenilo.
Idem na poslednju sa jednom cigaretom u paklici.
I, ako se ikada neko zapita zašto?
Idem, jer nikada nisam video kraj.

Plan? Nemam neki plan.
Zapaliću cigaretu i ćutati, tako znam,
tugu da krijem dok se pitam gde si?
Šta ako i ti čekaš tramvaj?

Sedmica nas je upamtila,
a sada se i ona pita gde si?
Gde smo mi?
Vozi neke ljude koji možda nisu srećni kao ti i ja.
Sedmica, i mi smo nju dobro upamtili.

Sećaš se, na zadnjem sedištu smo se poljubili.
Cigareta je gotova, sada idem kući.
Sedmica me njoj vozi ove noći.
Poslednji sam joj putnik, možda i saputnik.

Devojko iz svetla

Prešao sam toliko puta usamljen,
bez svetla, dostojne kaldrme i nekog cilja.
Svakodnevno tumaranje,
odvelo me je do jednog bunarčića u drvetu,
punog kišnice u koji sam svakodnevno bacao novčiće,
želeći da te vratim;
tebe i tvoju ljubav.

Prešao sam toliko puta usamljen,
da bi se ti odjednom pojavila,
kao magija,
euforija i najveća robija.
Kaži mi, devojko iz svetla,
praćena cvrčcima i njihovom pesmom,
gde sam u svemu tome ja, a gde si ti?
Sastavi me kao puzle i zapleši po meni,
kao na najlepšem podijumu,
na kome su carevima plesali;
izgazi me,
oživi,
ili ubij.
Pišem ti devojko iz svetla,
molim te,
zbog ljubavi sam spreman da gorim.

Čitaoci o knjizi Tajne Dunava… (inbox edition)

12928299_952069774907610_5853722723341320719_n

Da počnemo:

“Knjiga je predivna, hvala ti!!” – B. L.

“Prelepo jutro, jos lepsa knjiga. Sve pohvale!!!” – M. V.

“Knjiga koja se čita u jednom dahu! Fenomenalna.” – D. M.

“Sve pohvale za “Tajne Dunava” i znam da nisam jedini ali procitao sam je u dahu!!” – D. Z.

“Iskreno sam oduševljena pričom. Odlično!” – O. D.

“Roman je procitala prvo cerka pa onda ja. Citala ja citala sve u jednom dahu. Na kraju crko plakajuci. Nadam se da autor nije kao glavni junak i da nemaju velike slicnosti. Samo napred.” – G. S.

“Malopre sam se prvi put susrela sa tvojim delom….sagledala…procitala i LEPO- je” – D. M.

“Svaka cast majstore za knjigu Tajna Dunava” – N. A.

“Svidio mi se roman, ali mislim da je to samo pocetak. Uspjeti u zemlji Srbiji, da te pritom niko novcano i medijski ne podrzava, izboriti se za mjesto da kvalitet bude prepoznat, to mi se ponajvise dopada.” – S. P.

“Vec sam je procitala celu,i mogu ti reci da sam odusevljena,zaista,procitala sam je u jednom dahu..sve pohvale” – NN

“Huh… Pročitala u jednom dahu.
Svaka čast.
Naviknuta na drugačije romane, ovaj je bio kao grom iz vedra neba.” – T. C.

“Procitala sam tvoju knjigu jos bar 3 puta. Moram da ti kazem da dugu, dugo knjiga nije ostavila ovakav utisak. Predivna je!” – J. S.

Kultura gubi bitku

page1-img6

Suočeni sa realnošću u kojoj blud diktira tempo života, Farma izdržljiv karakter i elitne prodavačice ljubavi pričaju o iskrenosti, emocijama i zdravom duhu, moramo priznati da kulturno biće u nama gubi bitku. Nisam pesimista po prirodi i znam da nikada neće potpuno isčeznuti, čak verujem da će jednog dana preovladati, jer se uzdam u ljude kojima će se ovakav sistem vrednosti smučiti i koji će početi na neki način, bilo koji, da se bore protiv jedne opake zarazne bolesti. Glupost je prelazna bolest.

Užasno potenciramo na jednakosti i ravnopravnosti, zato nam se i dešava sve ovo. Ne može jedan glup ili loš čovek da ima iste mogućnosti kao neko pametan, kulturno uzdignut i duhovan. Ne može. Nikada neću priznati jednakost, jer će me to poistovetiti sa lopovima, ubicama i glupacima. Dakle, kultura gubi bitku. Današnjost je odlučila da podrži svaki vid rijaliti programa, kretene koji u njima psuju i prodavačice ljubavi. U svakodnevnici takvi ljudi uživaju popularnost, a ona počinje da ih čini oblikom po kojem svi treba da se oblikuju. Sve se to dešava zato što se pametan i kulturan čovek povlači, jer je tako vaspitan. Glupost vrši ekspanziju prostaklukom, dok drugi kvaliteti izumiru, povlačeći se, ne smatrajući sebe delom iste celine.

U ovakvom društvu ne može postojati pravda, jer je upravo demokratija, kao najveća sloboda čoveka, uništila. Svaki pokušaj da se nešto dobro uradi, sputaće oni koje je oblikovao prost i vulgaran čovek. Takav čovek se podsmeva emocijama, ismeva one koji u tome vide suštinu života i stvara galamu, gušeći mir i spokoj. Zato se danas slabo čitaju knjige. Mira nema, a one to traže i pružaju. Mir.

U takvoj sredini ne postoji napredak. Glupost nam određuje način života, umesto nas bira na izborima, a takve i nudi, slične okruženju. Neće biti bolje sutra, a ni prekosutra. Kao što glupost prelazi na ljude, tako i kultura, dobrota, duhovnost i sve vrline isto prelaze. Moramo se truditi da više delimo kvalitet i društvo će biti spašeno.

Deo poglavlja: Kristinin dnevnik

Kada pogledate Beograd sa periferije, ili još bolje sa Avale i njenog tornja, koji je simbol glavnog grada, vidite jedan živ i srećan grad. Svake sekunde se nešto dešava, osim jednog sata pred svitanje, tada je apsolutnatišina. Neko tada u ćošku plače i ja sa njim. Neko ili samo tako mislim. Ne znam, ali verujem da nisam usamljena. Ali, dovoljno je da zavirite na neka mesta i neke ulice i da shvatite koliko je Beograd nesrećan.

Pre nego što sam počela da pišem ovaj dnevnik, setila sam se rečenice najboljeg prijatelja iz srednje škole, koji je na jednom času istorije pisao pesmu koju je kasnije snimio sa svojim tadašnjim bendom.

„Alo“, bockala sam ga olovkom iz zadnje klupe. „Šta radiš posle škole?“
„Idem u studio. Što?“
„Mislila sam da odemo Mina, ti i ja do kafića. Šta ćeš u studiju tako rano?“
„Idem da snimim ovu pesmu što sada završavam.“ „Dario, ti ćeš pisac da postaneš, jebote.“
„Znaš li ti kako se postaje pisac?“
„Ne znam.“
„Pisac postaješ onda kada imaš ogromnu količinu ljubavi, a nemaš kome da je daš. Spontano krene sa par rečenica, a onda ne možeš da se zaustaviš. Hoćeš da promeniš svet, a zapravo promeniš sebe.“

Istina je. Počela sam i ne mogu da se zaustavim. Želela sam da promenim svet i u silnoj borbi promenila sam sebe, a da nisam ni primetila.
Poslednje njegove reči, nakon mature, bile su:

„Čuvaj se sveta, uništio bi sebe da može, ali ne može. Uništiće tebe u sopstvenoj mržnji ako se ne čuvaš. Kada te pitaju, veruj svakome. Dok hodaš, ne veruj nikome.“

Od tada ga nisam videla, sve do jučerašnjeg dana u parku. Udario me je ramenom u prolazu, ne primetivše me – nisam prepoznala ni ja njega. Izuzetno se prolepšao, prvo sam to primetila, bio je prava muškarčina i kolika god da je moja ljubav bila pre, sada se deset puta uvećala. Želela sam da mu se predam u parku, da budem samo njegova, pa i počenu da opet nestane, kao posle mature kada me je kresnuo i otišao. Toliko sam ga želela da se pitam: da li je to ljubav?

M. A. o knjizi Jednoj ljubavi

Tek sada uvidjam citajuci knjigu Jednoj ljubavi, po drugi put, koliko emocije nosi svaka tvoja pesma,svaka strofa,rec u njoj…ti si za mene otkrovenje Lord Gordon Bajron danasnjice! Inace sam zavrsila engleski jezik i knjizevnost, ovo sto ti pises pripada romantizmu…daleko je od surovog sveta koji nas okruzuje! Sve pohvale za talenat i emociju…

S. K. o knjizi Tajne Dunava

Roman pročitan u dva jutra oko 4 i 4:30h- Prvo što sam uradila pročitala sam o piscu ali stvarno, pa kada sam videla da je moja imenjakinja to uradila isto u romanu zastala sam i nasmejala sam se. Pomislila sam na prvu loptu da ti je neko nešto o meni ispričao pa ti napisao ali iskreno a onda sam shvatila da je to fantazija. Predivan je roman , drži pažnju a za mene koja to nisam samo prešla preko istog već i doživela čitajući isti odlično uživala sam i zaplakala iskreno . Ko nije doživeo ljubav neće te nikada shvatiti ali to i ne treba da te interesuje. Ljubav je nešto najlepše na svetu i znam šta znači kada odlazi o tebe to što voliš, i živi u tebi i sa bolim stariš. Poslednji odlomak on je ostario sa njom ali opisuje svoje stanje duše a ne zaisat star ili je sebe tako video? Kako god doživela sam na način koji je meni odlično poznat.

T. B. o knjizi Tajne Dunava

Pročitala sam roman u jednom dahu i jako mi se dopao, čemu u prilog govori činjenica da sam sve vreme dok sam ga čitala, raspravljala sama sa sobom. Sviđa mi se što epizode nisu povezane, volim kada dosta toga ostane neispričano, dovoljno da čovek može da izmašta ostatak. Zanimljivo je da mi je tokom čitanja samo jedna reč bila na pameti: otuđenost. Daria ne doživljavam kao dekadentnog, već kao tužnog, razočaranog nemilosdrnim svetom. O Sari jedino mogu da zaključim da je uplašena, jednostavno mi njen lik “izmiče” kad pokušam da je shvatim.
Samo mi je žao što roman nije duži…

Probudi se univerzume

9743360405489b9171ffc5188298911_orig

Opet isti snovi. Lutam kroz njih i želim da te nađem, ostatku moje duše. Muškarac i žena su jedno, kada se spoje. Nedostaješ mi delu duše…

Otvaraju se i zatvaraju neka vrata, dok neki ljudi samo šetaju i ništa ne primećuju. Znam da od njih želim pobeći i ne približavam se mnogo. Kakvi su to ljudi? Neću da budem deo njih. Idem, koračam i nastavljam da tragam. Miraš biti savršena, ti, ostatku moje duše, jer sam žrtvovao mnogo. Uskratio sam sebe mnogo zadovoljstva. Moram priznati da je osećaj slobode u telu mnogo dobar kada sebi nešto zabraniš, a kasnije mu i odoliš. Zato te i ne tražim na površnim mestima, ispunjenim površnim ljudima koji uzdišu na dodir. Meni treba magija, trebaš mi ti univerzume!

“Zašto uvek pričaš u snu?”

Zato što pričam i na javi.

“Tragaš za nečim?”

Tragam, moj put je ispunjen slutnjom.

“Sa kime pričaš?”

Sa tobom prokleti čoveče u mojoj glavi što postavljaš milion pitanja dnevno.

“Znaš li? Prave stvari se dogode u trenutku. Ako nešto dugo tražiš, velika je verovatnoća da si to propustio na samom početku.”

Znam… ostavi me da tragam. Moram je naći. Želim je. Znam da i ona za mnom traga. Delovi su duše to! Moraju se poklopiti, inače će večno ostati neispunjeni.

“Hajde, obuci se i izađi napolje. Tragaj…”

Hoću, obući ću se i naći ću je.

Zamislite te ljude napolju. Ne znate šta im je u glavama. Neki bi da vas muče, drugi da vas uguše u ljubavi, a treći da vas ubiju. Znate kako ćete pronaći deo duše vaše? Oči će joj sa osmehom sijati.

Nemojte gubiti vreme na one primitivne ostatke nečijeg duha što se u ljude izrodiše. Oni imaju samo jednu svrhu, da glupost održe beskrajnim. Slabo govore i o blizinama pričaju. Ne poznaju oni dubinu. Zato, kada se spojite delovi. Vaš je zadatak da širite ljubav i po cenu da vas ubije.