“Znaš”, onako nevezano počeo je Miloš, “zamišljao sam naše venčanje.” Umalo se nisam zagrcnula sendvičom koji sam jela kada je to izgovorio.
Zašto si to zamišljao? Upitala sam ga. O tome cure maštaju, a ne muškarci.
“I, muškarci razmišljaju o tom danu, i oni žele da to bude savršeno, da se pamti celog života.”
To je jedan glupi dan, Miloše. Jedan dan koji ne mora da bude nikakav. Možda baš tada bude padala kiša ili opšte sivilo nastupi, ko zna? Sigurna sam da će za mnogo ljudi baš taj dan biti najgori dan. O njemu razmišljaju ljudi koji nemaju kapacitet da poklone večnost. Što se mene tiče, on može da postoji, ali i ne mora. Samo želim biti srećna, i to svima preporučujem.
“Ne razumem, većina oseća prazninu zbog toga?”
Ma, daj, onda su bili prazni celog života.
“A, o čemu ti maštaš?”, upitao me je krajnje zbunjeno. Bože, koliko mu je lice bilo smešno.
Maštam kako putujem svemirom, posećujem zvezde i pričam sa kamenjem. U mašti radim sve ono što ne mogu na javi. Lažem, jednom sam pričala sa kamenom na moru, pre petnaest godina. Ništa mi nije odgovorio.
“Sofija, ali tada si imala tačno četrnaest godina.”
Da, sećam se, bilo je to prelazno leto. Kretala sam u srednju školu te godine.
“I, šta ti govori kamenje u mašti?” Podsmevao mi se, videla sam mu u očima. Bio je još jedan tipičan čovek koji je još od malena želeo da bude stariji i odrastao tip sa obavezama i ozbiljnim tonom glasa, koji kao da se nikada ne smeje. On mora sve da zna i da ima rešenje za svaku situaciju. Zašto pokušava da me osvoji sa ponašanjem koje mi se neće svideti ni za milion godina?
Kamenje ume da napravi dobru atmosferu… Odgovorila sam u skladu sa postavljenim pitanjem.
“Čuješ li se ti, Sofija? Imaš skoro trideset godina, a i dalje pričaš nebuloze. Želeo sam da pričamo o ozbiljnim stvarima.”
Zašto počinješ svađu?
“Zato što se ponašaš detinjasto.”
Miloše, uvek sam se ponašala detinjasto. Ako se ne sećaš, zbog toga si rekao da ćeš me uvek voleti.
“Pre tri godine kada smo se faktički upoznavali, da prijalo mi je. Mislio sam da ćes se promeniti. Da ćeš odrasti.”
Pogrešno si mislio. Neću da odrastem. Ako nisi primetio, odrasli ljudi stvaraju životne probleme. Od jednostavnog naprave komplikovano. Život je tako jednostavan, Miloše. Odbaci nametnute trendove, ponašanje, moranje i praznovanje. Budi slobodan i nauči da ne menjaš ljude, već da ih prihvataš baš onakve kakvi oni jesu.
Miloš je uzeo svoju jaknu i ključeve od kola. Ništa mi nije rekao, samo je izašao iz stana, poprilično besan. Ali, ovo nema nikakve veze sa nama. Ovo nije naša priča. Ovo je priča o obrnutom svetu u kojem ne postoji ništa od onoga što ste do sada videli.
Moj prvi dodir sa drugačijim svetom počinje pre tačno petnaest godina kada sam prvi put pričala sa kamenom na plaži ispred svih i upoznala njega, čoveka ili možda i dečka duplo starijeg od mene. Njegovo ime je Dario i on je pisac.
